Gradiška je grad u kome živim od 2002. godine, prethodno su mi roditelji izbjegli iz Donjeg Vakufa (duga priča).

Kada gledam Gradišku danas i onda kad sam tek doselio dosta toga se promijenilo. Istakao bih ljepote Gradiške, zbog kojih sam ponosan na taj grad, a to su prelijepi kej i na njemu šetalište, koje se proteže duboko u naslje Bok Jankovac, kuda često trčim i treniram.

Grandiozni Kulturni centar je nešto na što bi svaki Gradiščanin trebao biti ponosan. Ponosan sam i na ljepotu rijeke Save, prirodnog ostrva i planine i fudbalskog kluba Kozara. Gradiška je multikulturalan grad, grad sporta, zabave i razonode.

Ono čime nisam zadovoljan su nezainteresovani ljudi, koji često zarad nekih ličnih ubjeđenja zaboravljaju da je Gradiška naša i da nam svima pripada pa se našeg grada olako odriču i prepuštaju je svakome na milost i nemilost. Ne sviđaju mi se, to jest lud sam kada vidim gužve na granici i ne mogu da shvatim otkud nam tolika energija da to sve trpimo. Ne sviđa mi se plata načelnika, (pot)predsjednika skupštine i odbornički dodatak.

Kada bi pričao o tome šta Gradišci nedostaje, rekao bih da je to definitivno javni fakultet. Gradiška treba da bude univerzitetski grad. Bilo bi lijepo da neki od fakulteta prenese svoje sjedište iz Banjaluke u Gradišku. Tako bi se Republika Srpska razvijala regionalno i smanjio bi se uticaj centralizacije koji je sada prisutan.