2426 Objavljeno 26 januar 2020 Autor: Bojan Trgić

Eeeeej, ima neka promocija knjige u Kulturnom centru.

- Ko je organizuje?

Mikro mreža i ta ekipa.

- Ma neću ići. Imam nekog posla.

Poštovani, proslava Dana Republike Srpske počinje u 11 časova na platou Kulturnog centra, gdje će obraiti politički vrh našeg grada, nakon toga biće organizovan prevoz na centralnu proslavu Dana Republike u Banjaluku.

Ovaj poziv se ne odbija. Pogotovo ga ne odbijaju profesori, koji slijepo slušaju establišment i svojim primjerom pokazuju kako učenici ne treba da misle svojom glavom. Profesora srpskog jezika i književnosti nema na promociji knjiga, profesora fizičkog vaspitanja na utakmicama, profesora psihologije na raznoraznim radionicama, niti ostalih profesora ima na predstavama i brojnim drugim kulturnim manifestacijama. Čast izuzecima.

Prije nešto više od mjesec dana udruženje „Centar modernih zanja“ je organizovalo predstavu „E moj vaspitaču“ u Kulturnom centru Gradiška. Posjećenost je bila izuzetno mala, iako smo sve škole napismeno, a neke u usmenom obavijestili o ovom događaju. Đaka iz srednjih i osnovnih škola skoro da nije ni bilo, tek poneki roditelj s djetetom je došao, da ne govorim o profesorima, kojih nije bilo ni na vidiku.

Šta rade ti profesori?! Da li se njihov posao svodi na to da dođu u školu, ispričaju svoje i završe čas? Jesu li svjesni da oblikuju nečije glave, razmišljanje i ostalo. Kada vidim da neko kritikuje mlade, kao da mi prstom bode oko. Za jednu kritiku mladih, potrebno je deset kritika obrazovnog sistema. 

Srce me zabolilo kada sam vidio koliko malo ljudi je prisustvovalo promociji knjige Neleta Krajlića u KC-u. Pa zar nisu generacije stasale uz Nadrealiste i Zabranjeno pušenje, zar vam nije važno ni to što se kultni skečevi i dan danas prepričavaju. Profesore, gdje si? Šta radiš? Možda je Nele u pravu kada profesoru Miljenku Popoviću kaže: „šta pa profesore“.

Profesore, ko je tebe ucijenio? Ko ti je ubio entuzijazam mog profesora Gaše, koji je znao đake naučiti da čitaju. Sjećam se kada sam na času srpskog pričao o Ani Karenjini, tada srednjoškolac kome je sve bilo bitnije od Ane Karenjine je pročitao tih hiljadu stranica. U svom izlaganju sam rekao rečenicu „ona njega nije vol'la“, Gašo mi je dao dvicu. Kada sam ga pitao zašto profa dvica, jer sam ocjenu tek naknadno vidio, kratko mi je odgovorio „možeš ti mnogo bolje da se izražavaš“. Gašo je meni približio književnost, naučio me je da čitam, da zavolim čitanje, a ne da mi je to moranje.

Koliko će đaci poštovati profesore direktno zavisi od profesora i škola, njihovog autoriteta, koji se formira upravo na vaspitanju i obrazovanju, a ne samo pukom predavanju gradiva. Profesori se ne oglašvaju nigdje, sve ide mimo njih, ćute i na društvenim mrežama i ne utiču ja javno mnjenje zaboravljajući da im je to misija kao i predavanje na času.

Na kraju se možemo zapitati koliko ima đaka koji na profesore gledaju upravo onako kako glasi jedna rečenica iz Glave šećera „I ono jadno nekog uči“, a riječi e moj profesore su dopuštene svakome, pa se mi možemo pitati zbog čega nam je ovako u društvu.