183 Objavljeno 15 oktobar 2020 Autor: Geralt of Rivia

Bio jednom jedan dečak koji je voleo život. Uvek je bio nasmejan, veseo i razigran.

Usana boje višnje, obraza crvenih kao nar, kose žute poput majskog žita i očiju plavih poput reke nastale na glečeru. Nestrpljivo je čekao svaki vikend da može da provede celi dan vani i da se igra sa drugima. Međutim ti drugari su ga počeli izbegavati i sve više isključivati iz svojih dešavanja. U početku nije obraćao pažnju na to misleći da je to slučajno i zbog njihovih obaveza.

Uvek se pridržavao dogovorenih satnica, nikada nije kasnio i uvek je čekao do zadnjeg i često izvisio. Kada bi postojao neki dogovor pa čak i onaj sa najmanjom verovatnoćom da će se ostvariti, sve svoje obaveze, poslove i druge ljude je stavljao po strani da bi se družio sa svojim drugarima. Kako su godine prolazile sve više i više bio je isključen iz njihovih života. Pozivi za druženje bili su sve ređi i ređi. Uskoro ga više niko nije zvao i da nije bilo njegovih poziva, od kojih je svaki 10 realizovan, ne bi se ni videli. Uvek je čekao do zadnjeg da mu odgovore na poruke, koje su bile u poslednji čas da neće moći, da kasne i ne dolaze.

Dečak to nije primećivao jer je bio pun života, neiskvaren i dobrog srca, verovao je u ljudsku dobrotu, a pre svega u svoje prijatelje, da su tu za njega, kao što je on bio tu za njih. Sve probleme koji su njegovi prijatelji imali i bili nerešivi za njih, saterani u ćošak bez drugog izlaza, zvali su dečaka.

I tada je dečak pritrčavao u pomoć i davao 110% za svoje drugare, provodio besane noći tešeći ih, tražeći rešenje za nemoguće stvari i naravno uspeo u tome ne tražeći ništa zauzvrat sem poštovanja. Nakon toga više im nije bio potreban i te zasluge su pokupili drugi. Ni tada nije klonuo jer je on znao istinu i to mu je bilo dovoljno. Bio je srećan jer je pomogao. Nakon strašne nesreće u kojoj su mu poginula oba roditelja, dečak je ostao sam a da to nije znao.

Mislio je da su mu ostali drugari i da će mu pomoći sada jedini put u životu kada mu je stvarno trebala ruka podrške i neko da mu bude rame za plakanje. Na dečakovo veliko razočarenje ta podrška je izostala. Svega par drugara je došlo na sahranu, a njih još manje narednih dana nazvalo da pita kako je. Uskoro se našao sasvim sam okružen mrakom u svoja četiri zida. Tada počinje čekanje.

Čekanje da tuga prođe, čekanje da neko nazove, čekanje da neko dođe, čekanje i samo čekanje. Dečak je počeo da propada, njegove plave oči postale su mutne i prljave poput planinske reke posle kiše, rumenilo i jedrina obraza zamenilo je mrtvačko bledilo i upali obrazi. Usta više nisu znala da formiraju osmeh a usne su dobile oblik dve tanke kišne gliste. Kosa je preko noći pobelela, a od nekada lepog i razigranog dečaka nije ostalo ništa. Sam sa svojom tugom, provodio je dane i sedmice, nemoćan, često gladan i žedan čekajući da ga neko od drugova obiđe ali uzalud.

Tuga je trajala 33 dana.

U tom periodu svi su zaboravili da postoji. Ta noć je bila najgora a san nije hteo na oči. Nakon što je zaspao u suzama, probudila ga je strašna oluja koja je besnila na nebu te noći. Vetar je započeo svoju večnu borbu sa krošnjama drveća, savijajući ih do zemlje, kidajući grane i bacajući ih na sve strane. Munje su šarale nebom, na trenutak tako jako da je dečak imao osećaj da je dan. Na svaki blesak munje drveće je bacalo svoje sene na obližnju planinu držeći se svojim jakim i dubokim korenjem što snažnije da ne odleti. Gromovi su prikrivali strašno cviljenje drveća tako jako da je dečak imao osećaj da je planina oživela i da taj zvuk dolazi od nje.

Kiša je počela da pada tako jako da se uskoro nije videlo ništa od njene beline kada bi sevnula munja. Dečak je ostao da sedi na svom krevetu nepomično gledajući u jednu rupu u zidu do jutra. Kroz glavu mu se počeo vrteti film života prikazan poput pokretnih slika na platnu. Od njegovih prvih sećanja, preko osnovne, srednje škole i fakulteta, prve vožnje bicikla, prvih ljubavi i druga, prvih tuča, keca iz matematike, polaganja vozačkog, smrti roditelja pa do ove noći. Bilo je tu svega, i lepog i ružnog, tužnog i veselog, radosti i tuge. Na kraju su se izdvojile dve slike jedna na crnom druga na belom platnu.

Slika svih lepih trenutaka radosti i sreće u životu, svega pozitivnog što mu se ikad desilo oslikana na crnom platnu i druga slika na belom platnu sve ono loše, sva odbijanja, kašnjenja, maltretiranja, osećaj odbačenosti, pogibija roditelja. U tom trenutku se vraća u stvarnost i shvata da je oluja prošla. Ustaje i odlazi do prozora da vidi ishod bitke. Otvara prozor i tada ga zapljuskuje svežina od koje se ježi. U vazduhu se oseća miris gareži, paljevine, dima i smrti. Napolju još uvek tama preovladava, iako se polako razdanjuje. Jedva se nazire polomljeno drveće i grane koje leže na sve strane, zemlja prošarana kamenčićima i sitnim grančicama. 

Trešnjino drvo rascepljeno na pola koga je tokom oluje munja pogodila polako je gorelo i dimilo se. Dečak tužnim i suznim očima gleda prizor bojnog polja i na trenutak mu se učinilo da je ishod pobednika više nego očigledan i pitao se kako to da uvek loše pobedi dobro, tama ostaje čak i kada već uveliko treba da je dan. Taman kada je hteo da zatvori prozor i povuče se nazad u svoju mračnu sobu, prva zraka sunca prelazi preko planine i pada na dečakovo lice. Tada posle dugog perioda po prvi put oseća toplotu i da postoji nada. Prija mu toplota koju oseća na licu, a srce veselije počinje da igra.

Otvara oči i vidi da druga zraka sunca obasjava trešnjino drvo. I tada je ugledao to što je tražio a da ni sam nije znao šta je to. Život. Na delu stabla koje je ostalo i na njegovim granama počeli su da se otvaraju cvetovi. Tada je dečaku bilo sve kristalno jasno i sve je razumeo. Dečak je tog trenutka postao muškarac, odrastao je. Shvatio je da neće ništa postići oslanjajući se na druge ljude i čekajući da mu drugi pomognu, već da mora zasukati rukave i uraditi sve sam. Da crno nije uvek tama i loše a belo svetlo i dobro, baš kao na njegovim slikama.

Da poraz nužno ne znači smrt, propast i kraj puta, već da iz njega treba učiti i te stvari nikada više ponoviti. Baš poput trešnjinog drveta u njegovom dvorištu, dečak je jedan deo sebe sahranio da bi drugi mogao nastaviti da živi. Tog jutra se opet rodio iz praha i pepela poput feniksa i izdigao se jači, odlučniji i mudriji. Više nikada nije čekao, već je istog trena preuzeo stvari u svoje ruke.

Završio fakultet, zaposlio se. Radio vredno, upoznao svoju buduću suprugu, oženio se i stekao porodicu. Drugovi koji su ga godinama pre toga izbegavali, počeli su da obraćaju pažnju na njega i da mu se javljaju i traže da se ponovo druže. Samo je ovaj put dečak bio mnogo mudriji i pametniji. Nije ih više stavljao u prvi plan. Prihvatao je pozive samo onda kada je njemu odgovaralo, kada je imao slobodno vreme, a koga je sada bilo malo. Dečak je posvetio svoj život, obaveze i slobodno vreme svojoj porodici, jer je znao da je ona nešto najvažnije u životu i da će jedino ona biti tu za njega ako mu ikad bude zatrebala pomoć.

Kroz godine se vratilo rumenilo obraza, usne boje višnje, oči glečerske reke, ali ne i kosa. Kosa je ostala bela i dalje poput ožiljka na koži da ga seća i nikada ne zaboravi na taj period života.

Besplatnu Android aplikaciju portala ''Micro mreža'' preuzmite OVDJE.