Prošle zime, negdje pred Novu godinu, krenem da tažim haljinu za doček. Odlučim da kupim crnu, kratku, najjednostavniju haljinu koju nađem.
Ulazim u butik i objašnjavam djevojci šta želim. Crno, kratko, bez ikakvih detalja, može biti uska, može biti široka. Odlazi, vraća se i donosi crnu haljinu sa biserima na okovratniku. Kažem joj da ne želim bisere na svojoj haljini. Uredno ponovim da bih radije nešto bez ikakvih detalja i jednostavno. Opet odlazi i vraća se sa haljinom sa volanima. Gledam ja tako tu haljinu i zamišljam sebe u njoj. Fali mi još samo velika roze mašna na stražnjici, pa da u njoj izgledam kao Dragana Mirković, kada se ono baš skocka. Opet se zahvalim, slegnem ramenima, objasnim joj kako to ipak nije ono što ja tražim. Naglasim još jednom, bez detalja i jednostavna, crna, uska ili široka. Ponadam se, biće treća sreća, konačno će donijeti nešto što odgovara. Dolazi sva srećna i kaže kako misli da je to haljina koju ja tražim. Haljina crna, kratka, uska,sa alkama po sebi, srebrenim naravno. Kažem joj, žao mi je, ali nije to to, zahvalim se i izađem. Odem kod Kineza i kupim sebi tuniku, koju sam obukla kao haljinu.
U međuvremenu shvatim da nemam grudnjak koji mogu da nosim na tu tuniku, a tradicija nalaže da ti veš bude crven. Tek crveno nemam ništa. Skoknem do obližnje prodavnice veša i tu se izgubim. Ne znam šta tražim, a kada ne znam šta tražim sva se unervozim pa mi bude muka gledati, preturati i probavati stvari. Zamolim ja prodavačicu da mi nađe nešto crveno. Vrlo brzo, ponudi mi tri kombinacije. Jedna je preskupa, druga pohabana, a treća push-up. Nikada nisam nosila takav grudnjak. Mšljenja sam da mi ne treba. Prilično sam zadovoljna svojim grudima. Razmišljam tako par minuta, da li da prkosim praznovjerju ili da ipak kupim ovaj skuplji, kad u radnju uđe jedna poznanica. Odmah je spazila push-up grudnjak, oduševi se i natjera me da ga probam. Navučem ja to čudo na sebe, nekako mi se čini da je preveliko, neprirodno ali ipak im se prikažem. Žene prezadovoljne. Bunim se ja, ali džaba, one vide da on meni dobro stoji. Imale su još nekih argumenata zašto trebam da ga kupi, ali neću sad o tome. Što su više pričale, to mi se više sviđao. Odlučim da svakako nemam nekog izbora, a do druge radnje mi se ne da odlaziti i na kraju popustim.
Grudnjak je dočekao Novu godinu, nisam o njemu puno razmišljala, pa mi nije ni smetao. Nastavila sam da ga nosim i dalje. Navikla sam se na njega. Prosto srastao sa mnom, kao da je dio mene. Tek jutros, dok sam se u žurbi spremala da završim neke obaveze slučajno navučem i taj grudnjak. Jurim ja tako do banke, a sise idu ispred mene. Gledam odozgo i nerviram se. Da nisam na ulici najradije bih ga svukla. Dođem kući i shvatim: Nisam znala šta želim, nije bilo izbora, pristala sam da probam nešto novo, pa sam se navikla na to. Nije to samo grudnjak, tako je u životu sa svim gdje nismo sigurni šta želimo i hoćemo. Uzmemo ono što nam se servira, jer je tako lakše i to znači da konačno imamo nešto. Bolje išta, nego ništa. Jeste, ali ako je prolazno pa radimo na tome da promijenimo situaciju. Sa grudnjakom je lako, možeš ga koristiti, baciti, ostaviti za posebne prilike, obući ga negdje gdje sigurno znaš da ga nećeš skinuti, da se ne bi otkrilo da si lažnjak. Ali šta je sa državom?
Izbori se pogrešno zovu „Izbori“. Ne vidim ja tu nekog izbora, od dva zla možeš izabrati manje. Kada govorimo o dvije vodeće političke opcije koje imamo, lako možemo doći do zaključka. Jedni su trenutno na vlasti i uništiše državu, drugi su bili i već svi znamo do čega su nas doveli. Ovoj državi treba neko novi. Neko drugačiji, ko razumije i ko je prije svega građanin svjestan vremena u kojem živi, pa tek onda političar. Shvatam strah naših ljudi i njihove sumnje u novo i i bojazan da će biti kao ono staro ili gore. Poenta je, ako bude kao ono staro ili gore, vi ga opet možete mijenjati, odbaciti ili ga koristiti u posebnim prilikama. Brže ćete shvatiti da vam ne odgovra, nego što vam je trebalo da shvatite da vam ne odgovra ovo što već imate. Da se razumijemo, ovo što već imamo pogoduje samo onima koji su u samom vrhu, a gomila koja maše balonima i nosi crvene majice su oni koji se plaše, nemaju izbora, prisiljeni su da skupljaju glasove za radno mjesto, boje se za svoju sigurnost ili samo na lakši način dolaze do cilja. Zato lagano, uzmite svoj život u svoje ruke i ne dozvolite da vam kroje sudbinu oni koji vas zastrašuju, radnim mjestima, platama, ratom i drugim stvarima. Njima je u interesu da ste uplašeni jer vas strahom kontrolišu i zatupljuju. Razmislite šta želite, šta od toga imate, kolko sebe morate da izgubite ili o ljudima koje gubite, da biste dobili ono što ste zaslužili i tek onda izađite na vaša biračka mjesta.
