“Dogodine u Prizrenu” naziv je nove pjesme koju poznata grupa “Beogradski sindikat” izvodi zajedno sa Etno grupoom “Trag” i sa njom su usijali društvene mreže.
Stihovi prožeti rodoljubljem, vjerom i sjećanjem na srpske korjenje i slavne pretke, podsjećaju sve na veliku nepravdu koja je učinjena prema srpskom narodu.
“Odavno smo rekli, i bezbroj puta ponovili, da u borbu za ono u šta čovek veruje nema povlačenja, niti predaje. Upravo zato smo sve što nam je ovih godina bilo u srcu i na pameti pokušali da ugradimo u stihove i tonove pesme koja je pred vama. Svim srcem hvala divnim ljudima iz etno grupe “Trag”, zahvaljujući kojima je ona mnogo lepša i jača. Pesmu posvećujemo svim našim nevinim žrtvama na Kosovu i Metohiji. Na nama je da ih nikada ne zaboravimo i ne osramotimo, Bog će dati da nam se ne ponove – napisali su autori na svom zvaničnom Jutjub kanalu “Beogradski sindikat”, gde je pjesma i objavljena.
A pratioci su već ostavili pregršt komentara, dirnuti ovim stihovima.
“Onaj osećaj kada te svaka reč dotakne, hvala na pesmi…” napisao je jedan korisnik Jutjuba.
Veliku podršku pjesma je dobila iz Crne Gore, a jedan slušalac poslao je podršku i iz Bugarske.
“Hvala za ovu pesmetinu braćo! Izgubljeno je samo ono čega se sami odreknemo, a pravi Srbi se Kosova i srpskih žrtava nikada neće odreći. Bliži se čas kada ćemo vratiti ono što je naše!”, još jedan je od komentara.
Ovo su stihovi pjesme “Dogodine u Prizrenu”
Kuda bih da ne znam gde je naša tačka polazna
gde je naših grobova kao u polju božura,
nemih svedoka svih vekova silnih podviga
junaka koji radije su stradali na nogama?
Zar su plodnu zemlju nahranili oni kostima
da danas bismo ćutali, dok nam je sila otima?
Zar je bitno da li sam s Metohije il s Dorćola,
da bi me zbog nepravde sama duša zabolela?
U ovoj borbi ne ni avioni,
vrede udžbenici školski u kojima jasno stoji:
ko je uzdigao hram, ko skrnavio je oltar,
koje nasleđe je čast večna a šta je sramota.
Ni bombe, ni glasanja ne izbrisaše Lazara,
dokle generacija nova na njemu stasava.
Izgubljeno nije nikad ono što je sveto.
U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet neko.
Moj kompas je tvoj koren, u grudima srce moje.
Bez njega sam, za novcem, bez Milosti putem proklet.
I ko lađe od papira, koje brode laži morem,
u suštini samo tonem…
Stalno pitate vi mene šta mi znači Kosovo.
Nije vam jasno? Objasniću vam ponovo:
Kosovo je seme iz kojeg sam ja ponik’o,
izvor i korito iz kog je narod poteko.
Kažu nam zli jezici da Kosovo je propalo.
Neverni i slabi kažu Kosovo je gotovo.
A ja vam svima kažem samo Kosovo je oteto,
rušeno i spaljeno od dušmanina prokletog.
Čudno vam što gradsko dete nema neke druge teme
jer sad je takvo vreme – svako gleda samo sebe.
Živimo bez vere, bez nade i bez želje.
Zidamo kule a zaboravljamo temelj.
Jer narod bez porekla to je presušena reka.
Bez majke mi smo čeda, što su ostala bez mleka.
Al’ tu na mestu starom, gde je Miloš život dao
vođen Lazarovom pravdom, opet vaskrsnuće narod.
Jer u nama i dalje živi predskazanje –
Kosovski zavet koji trajaće zanavek.
Zato učimo decu da znaju pravu istinu.
I nek nam pozdrav bude: “Dogodine u Prizrenu!”
A ja molim se,
ognjištu svom da vratim se.
Duša tebe cjeliva,
zemljo sveta od Neba kupljena.
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena,
Orao si moga neba al’ krila su ti slomljena.
Moja gorka suza, u mojim grudima praznina,
srce otadžbine moje, moje ličnosti suština…
U polju božuri nikli, iz krvi junaka bez straha.
Na mestu gde se moja zemlja uzdiže do neba,
pokazao nam vladar za šta valja da se strada.
Za Kosmet nas je Lazar vez’o i mitom i kletvom.
Đavo tada nije stao, pa je zla i dalje slao –
gadne dušmane i bagru, na ovo što ostade nas malo.
Samo nekad bili Turci, onda došli gladni vuci.
Juče bio nam je kolac, sad nas muče u žutoj kući.
I još brane mi da ne smem da gledam moje freske
jer će za čas da me sete na ponosne nam pretke,
da ne čujem nikada pesmu Dečanskih monaha,
u srcu, Miloša junaka, da ne probudi se snaga.
Sve te podvale ja znam i bezbroj puta vi’do sam
krstove kad lome nam i skrnave nam Vidovdan,
Al’ nije prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i seobi.
Al’, kad vreme prođe, seljak svojoj njivi dođe.
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu stalno,
da junaku bi se, sutra, Srbin dete zvalo.
Zato dobro slušaj, sine: I najgorem se prašta
al’ za otadžbinu gine.
Kosmet večno zemlja naša!
A ja molim se,
ognjištu svom da vratim se.
Duša tebe cjeliva,
zemljo sveta od Neba kupljena.
Božuri da nam vaskrsnu
slavu, dogodine u Prizrenu.
