Potresna nemačka fotografija uslikana neposredno pre pogubljenja Lepe Radić, mlade devojke rođene 19. decembra 1925. godine u selu Gašnica, kod Bosanske Gradiške.
Ovo je podsećanje na jednu od mnogobrojnih hrabrih devojaka i žena koje su dale svoje živote braneći slobodu i svoj narod. Devojčica Lepa je završila zanatsku školu u Gradišci, gde je i živela do početka 1941. godine kada su je ustaški zlotvori odveli u obližnji zatvor. Iz njega ubrzo beži 23. decembra iste godine i stupa u partizane, želeći borbu protiv krvnika svog naroda. Kao borac Grbavačke čete Kozarskog odreda učestvovala je u proboju obruča na Kozari, jula 1942., a u avgustu 1942. godine je sa borcima Odreda prešla je u Podrgmeč.
U kozarskoj ofanzivi su joj poginuli otac Sveto, Milan, 15-godišnji brat jedinac, i stric Vlado, koga je posebno voljela. U Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, meseca februara 1943. godine bila je zadužena za prenos srpskih ranjenika i organizaciju zbega u Grmeču. Bez predaha je obilazila zbegove i raštrkane grupe promrzlih ljudi, žena i đece, sklanjala ih je u zavetrine, savetovala kako se ponašati prilikom bombardovanja.
U nastojanju da održi moral, uveravala je narod da će “naše brigade zaustaviti fašiste!”. Snagu svog verovanja uporno je prenosila na ljude oko sebe, a trebalo je mnogo moralne i fizičke snage da se izdrži zima u Grmeču i stalni pritisak neprijatelja koji nije imao milosti ni prema đeci u kolevci. Sve je to Lepa podnosila bez panike, i mnogi su se pitali: odakle tolika snaga i otpor u ovoj krhkoj i tako mladoj srpskoj đevojčici?
Na partizane je tada napala nemačka 7. SS divizija „Princ Eugen“, opkolivši ih. Na Nemce je ispucala sve metke iz svojega oružja i junački se borila do posljednjeg metka hvatajući se u koštac sa nacistima. Nemci su je savladali udarcima kundaka i vezali. Pokušala je, ko zna koliko puta, da zaštiti uhvaćeni narod koga su esesovci zlostavljali na putu prema Bosanskoj Krupi, “Ubijte mene, narod nije kriv!”-vikala je Lepa, posrćući pod udarcima legionara 369. divizije.
Posle trodnevnog zlostavljanja, dovedena je pred podignuta vešala, u bagremaru između tunela i željezničke stanice u Bosanskoj Krupi. Ruke su joj bile vezane telefonskim kablom, bez cipela, samo u vunenim čarapama, iscrpljena i iznemogla, ali ponosna i prkosna čekajući presudu.
Pre nego su joj natakli omču na vrat, uzviknula je: »Bori se, narode, za svoju slobodu, ne daj se zlikovcima u ruke! Mene neka ubiju, imaće ko da me osveti!« Na gubilištu su joj govorili da će joj pokloniti život ako kaže ko su rukovodioci i komunisti među zarobljenim narodom i partizanima. Lepa im je odgovorila: »Ja nisam izdajnik svoga naroda. Oni će se sami otkriti kad budu uništavali zlikovce kao što ste vi!«
Mučna tišina je prekinula njenu borbenu srčanost 11. februara 1943. godine.
Imala je svega 17 godina kad su je obesili.
U izveštaju o egzekuciji SS-ovci su bili napisali da je: “Banditkinja, obešena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat”.
Nemački vojnik koji joj je namakao omču na vrat pao je u Zagrebu, na Savskoj cesti. U njegovoj torbi nađena je ova fotografija.
20. decembra 1951. godine, proglašena je za narodnog heroja, kao najmlađi narodni heroj iz Potkozarja. U Gradišci ime Lepe Radić nose — Predškolska ustanova, Centralno kulturno-umjetničko društvo i ulica u centru grada.
(Milan Inđić, Djeca heroji. „Dom štampe”, Zenica, 1985. godine.)
/Српска историја/
