Rođen je 16. oktobra 1920. u selu Rogolji, Bosanska Gradiška, Bosna i Hercegovina. Tekstilni radnik. Potiče iz siromašne seljačke porodice. O njegovom detinjstvu skoro i nema podataka. Sam je nerado govorio o teškom i siromašnom životu svoje porodice.
Osnovnu školu završio je u rodnom mestu. Zbog siromaštva i bede, u najranijoj mladosti napustio je očevo ognjište i otisnuo se u svet da potraži rada i hleba. Кao 16-godišnji dečak došao je u Beograd da izuči neki zanat. Zaposlio se u ”Beogradskoj tekstilnoj industriji a. d.”
Od 1937. godine bio je aktivan u sindikatima, naročito među tekstilnim radnicima. Oko sebe je okupljao mlađe radnike i sa njima politički radio. Radio je sa neobičnom energijom i istrajnošću, pa je bio voljen i cenjen ne samo od svojih vršnjaka već i od starijih i politički mnogo iskusnijih radnika. Već tada je član SКOJ-a, a poslije krajem januara 1938. godine postao je član i KPJ-a.
Marta 1942. PК КPJ za Srbiju poslao ga je u Zemun, na dužnost sekretara SLžК КPJ. U Zemunu je Stevan sa komunistima i skojevcima organizovao sabotaže u ”Ikarusu”, ”Teleoptiku”, ”Avali” i drugim preduzećima i ustanovama, a zatim i oružane akcije na agente gestapoa, ustaške prvake i agente, nemačke vojnike i oficire.
Uprkos stalnim hapšenjima i ubijanjima komunista, skojevaca, pripadnika NOP-a i rodoljuba Zemuna, neprijatelj nije mogao da skrši NOP u ovom gradu. Iako je opasnost od agenata gestapoa i ustaške policije vrebala iza svakog ugla, Dukić se dosta slobodno kretao, krstareći na svom biciklu gradom, sa jednog zadatka na drugi. Jačanje Partije i oslobodilačke borbe bili su za njega tada osnovni zadaci. Smatrao je da nikakva opasnost i prepreka ne smeju komuniste i rodoljube sprečiti da ispune taj zadatak, jer je to dug svakog poštenog čoveka prema svom narodu.
Jula 1942, sasvim iznenada i uz pomoć izdajnika, uhapšen je na ulici, kada je išao na jedan sastanak. U ustaškom zatvoru podvrgnut je užasnim mučenjima. Ustaše su od njega tražile da otkrije mrežu partijskih organizacija i udarnih grupa u gradu. Njagov dotadašnji revolucionarni rad bio je poznat neprijatelju, pa su nastojali da ga slome po svaku cenu.
Uprkos svim mukama nije nikoga odao, nije ništa priznao. ”Za izdajnike nemam ništa”, odlučno im je govorio. Sva mučenja i divljanja ustaša i gestapovaca podnosio je prkosno, pokazujući zločincima kakav je lik komuniste i borca NOP.
Pošto je uporno ćutao i odbijao da govori sa izdajnicima, ustaše su ga batinom prebile i nožom izbole, a zatim ga obesile za rešetke na prozoru njegove ćelije.
Imao je samo 22 godine i junačko srce, koje je žrtvovao za slobodu svojih drugova i svog naroda. Za narodnog heroja proglašen je 6. jula 1953. godine.
/Priče iz Lijevča/
