Činjenica, nepobitno i nesporno prihvaćena, je da se žrtve pretrpljenog kriminalnog akta susreću sa novim izazovom – a to je pretrpljeni strah i reakcije na njega.
„Njihov se svet okrenuo naopako i oni se moraju boriti sa tim najbolje što umeju“. Neke su žrtve u toj meri traumatizovane da mogu da dobiju personalne i mentalne zdravstvene teškoće, koje dalje ometaju njihovu dnevnu egzistenciju. Međutim, mnoge od žrtava ipak uspevaju da „izdrže oluju“, bez traženja profesionalne pomoći ili čak izbegavaju da izazovu bilo kakvu pažnju službi za pomoć žrtvama. Za te osobe se smatra da mogu da srede svoje sopstvene izvore snage i ponovo izgrade svoje živote. Profesionalci, koji se bave žrtvama zločina, obično se susreću sa žrtvama onda kada su one u velikoj meri iznurene pretrpljenom viktimizacijom. Zato se i razvilo shvatanje da su sve žrtve traumatizovane. U stvari, za žrtve zločina se smatra da mogu da iskažu različite nivoe rezilijentnosti i široki spektar reakcija, pozitivno i negativno savladavanje teškoća, kao i sposobnosti da se krene napred.
Ipak, današnjoj obimnoj literaturi o rezilijentnosti prethodila su saznanja i istraživanja koje je sprovela psihološkinja Emmy Werner, pa se ona i smatra utemeljivačicom ideje o rezilijetnosti u razvojnoj psihologiji. Ona se često naziva „majkom rezilijentnosti“, zbog svojih inicijalnih i bazičnih istraživanja u ovoj oblasti. Werner je sprovela tridesetogodišnje istraživanje stanovnika ostrva Kauai. Uzorak je obuhvatio 505 ispitanika koji su rođeni 1955. godine. Polovina broja dece, čiji su roditelji bili radnici na plantažama šećerne trske, bili su rođeni u siromaštvu. Pošto je industrija šećera propala tokom narednih teških godina, to je skoro sigurno značilo da će ta deca i dalje živeti u siromaštvu. Ispitanici su odrastala u okruženju ispunjenim strahom, zlsotavljanjima i alkoholizmom. Werner smatra da, ukoliko se pođe od teorijskog koncepta žrtve u cilju prognoziranja budućeg života ispitivane dece, može se izvesti jednostavan zaključak da će ta deca do svoje dvadesete godine života opredeliti svoju budućnost tako da nastave da žive životom ispunjenim kriminalom, alkoholizmom, nezaposlenošću i beznađem. Međutim, rezultati istraživanja su pokazali da jedna trećina te dece nije zapala u opisanu situaciju. U stvari, svi su bili dobri đaci i otpočeli uspešne karijere, a sebe su opisivali kao „kompetentne odrasle osobe“.
Sličan primer postoji i u istraživanju koje je sproveo John DeFrain i njegovi saradnici. Oni su ispitivali grupu od četrdeset odraslih osoba koje su tokom detinjstva bile zlostavljane. Istraživači su kao cilj postavili da utvrde da li te odrasle osobe nose u sebi bilo kakve ožiljke iz detinjstva. Svako od ispitanika je potvrdio da nosi u sebi ožiljke svog detinjstva. Rezultati ispitivanja su dalje pokazali da 11% ispitanika doživljava sebe kao osobe koje jedva preživljavaju, dok je 83% ispitanka izjavilo da je prevazišlo iskustva iz svog detinjstva i da su izgradili bolji život za sebe. Ipak, 57% svih ispitanika je potvrdilo da nema sa kim da razgovara. Rezultati navedenih istraživanja samo su ilustracija o značaju koji učenje o rezilijentnosti ima za žrtve zločina. Kazare-Levison (Casarez-Levison), na primer, razvila je
jednostavan model kako se ljudi pomeraju iz položaja člana opšte populacije ka položaju žrtve, a odatle ka tome da steknu naziv „preživeli“. Ona je ukazala na to da se ljudi pomeraju iz stanja koje je prethodilo vršenju zločina (previktimizacija) ka krivičnom delu (viktimizacija), a odatle prema inicijalnom savladavanju i prilagođavanju (tranzicija) i konačno, ka nastavljanju dalje svog života (rezolucija). Model je čak i pojednostavljen, time što je pažnja usmerena na psihološku snagu koju je osoba mogla da iskaže pre i za vreme krivičnog događaja, kao i na onu snagu koja je još vidljivija, pošto se osoba suočava sa zločinom i kreće napred.
Peterson i Seligmen (Peterson, Seligman) su identifikovali karakterne osobine otpornosti i sposobnosti, koje su zajedničke različitim kulturološkim postavkama. Lista sadrži sledeće karakterne osobine otpornosti, koje su izdvojene na osnovu čovekovih sposobnosti: mudrost i znanje: kreativnost, radoznalost, otvoreni duh, ljubav ili učenje ljubavi i perspektivnost; odvažnost: smelost, upornost, ispravnost i vitalnost; humanost: ljubav, ljubaznost i socijalna inteligencija; pravednost: građanski duh, neustrašivost i sposobnost da se bude vođa; trezvenost: oprost/milosrđe, skromnost/pristojnost, obazrivost i samokontrola; transcedentnost: uvažavanje lepote, zahvalnosti, nade, humora i duhovitosti.
Sigurno je jedno, da suočavanje sa stanjem kriminalne viktimiziranosti i uspešno savladavanje učešća u krivičnopravnom sistemu ili suočavanje sa optužbama na sudu (okrivljavanje žrtve, na primer, prim.a.) zahteva posedovanje mnogih od pobrojanih karakternih osobina. U stvari, može se izneti tvrdnja da profesionalci, koji se u svom svakodnevnom radu susreću sa žrtvama zločina pružajući im pomoć, provode veći deo vremena izgrađujući i/ili podupirući mnoge od ovih osobina kod žrtava. Iz kliničke perspektive, lakše je razviti ove osobine kod osoba koje ih već poseduju, nego pokušavati sa razvijanjem novih, koje osoba pre nije posedovala, naročito tokom stresnog perioda.
Pitanja vezana za objašnjenje rezilijentnosti u viktimološkom pristupu nemoguće je okončati jednim stavom, zaključkom ili pristupom. Zatim, potrebno je razbijati i izvesne predrasude. Moguće je pročitati pretpostavku o tome da su deca, „balgoslovena mladošću i rezilijentnošću“, sposobna da vrlo brzo savladaju posledice vršnjačkog nasilja nad njima ili to što su bila žrtve teške krađe. Međutim, istraživanje koje su vršili Finkelhor i Sue Boney-McCoy o deci koja su bila žrtve fizičkog napada izvan porodice – koji nije uključivao upotrebu ni oružja, niti pak fizičko povređivanje – patila su od trauma dve godine posle napada, pogotovu u situacijama kada su imali loš odnos s roditeljima u porodici. Stoga, u uslovima rastućeg opšteg siromaštva, zlostavljanja, nasilja i drugih pretnji dečijem razvoju, shvatanje da deca, ipak, „nekako uspeju“ da sve to prevaziđu, zaista se više ne može oslanjati na sreću. „Mladi su rezilijentni, ali ne i nepobedivi“.
Ovaj tekst je rezultat saradnje banjalučkog udruženja Centra modernih znanja i fondacije Friedrich Ebert.
Autor: Miomira Kostić
