Jedan se čovjek juče ubio. U jednom gradu, na jednom pločniku, digao je ruku na sebe.
Komšije su poslije kazale da je bio dobar. Nije se ženio, nije imao djecu, ali bio je pošten i vrijedan. Povremeno liječen. Povremeno živ. Ne želim da ulazim u to jer ne znam kakav je osećaj – stajati na ivici, ne znam kakav je glas koji kaže ”ubij se” ni s kojim se utvarama borio.
Presudio je sebi. I to je bio kraj.
Jeftini tabloidi brzo su prenjeli vijest, jer smrt uvijek podiže tiraž. Oni jeftiniji, čak i snimak ”uznemirujuće sadržine”. Ok, snimak jeste uznemirujuć. Ali smrt na pločniku nije najgora.
Gori od smrti bili su ljudi, ljudi koji su prolazili su pored, s rukama u džepovima.
I nije bilo ničega na tim licima.
Ni grča. Ni sažaljenja.
Ničega.
Nisam ja, reći ćeš. Uostalom, šta sam mogao…? I ko mu je kriv, sam pao, sam se ubio. Svakakvi ludaci hodaju ulicama. Slažem se. Proći će, leš će skloniti, krv oprati i ova vijest biće za dan dva zaboravljena.
Malo će se natezati oko toga šta je uopšte tražio na ulici, zašto država nije učinila nešto i kako je sistem po ko zna koji put zakazao… I nije me strah onog jadnika što je ležao u krvi. Ni prvi ni poslednji.
Strah me je tebe što si živ i što hodaš ulicama.
I što te ništa što nema veze s tobom ne zanima.
Što se nikada ne stavljaš u tuđu poziciju.
Što misliš da živiš ispravno.
Strah me je tebe koji sudiš.
Zamjeraš.
Tebe kome je teško da osjetiš onog drugog.
Da se raduješ tuđoj sreći.
Da te boli, kad zaboli i onog do tebe.
Tebe, što postavljaš romantične statuse na fejsbuk a s rođenom majkom ne razgovaraš.
Tebe koga vjerovatno srećem svaki dan, u pošti, u banci, na ulici.
Tebe koji misliš da si bolji od drugih i da ti svijet nešto duguje.
Tebe kome su ljudi – sredstvo, tek alatka da dođeš do nekog svog mizernog cilja.
Tebe koji si najjači.
Najpametniji.
Najbolji.
Tebe – koga nije briga.
Njemu je lako. On je digao ruku na sebe.
Mi… mi smo digli ruke od nas.
