Jedan broj više nego bilo koji drugi oslikava razliku između današnjeg Juventusa i Intera – 166.
Taj broj predstavlja razliku između osvojenih trofeja igrača Bjankonera i fudbalera Nerazura. Jedno ime, više nego bilo koje drugo, odzvanja u svakom odmjeravanju snaga sa Juventusom – Kristijano Ronaldo. CR7 je već demantovao nevjerne Tome koje su govorile da u Seriji A neće moći da rešeta mreže kao u španskoj Primeri, a sudeći po reakcijama njegove familije poprilično je ljut zbog dodjele Zlatne lopte Luki Modriću i protiv Intera, bar tako tvrde u Torinu, želi da pokaže cijelom svijetu ko je broj jedan u fudbalu.
Iz sezone u sezonu, tokom sedmogodišnje dominacije, Bjankoneri su se pojačavali produbljujući sve više jaz između sebe i drugih italijanskih klubova. Snaga Stare dame se nije ogledala samo na terenu već je surovo demonstrirana i prema glavnim rivalima, u odsustvu milanskih klubova, Romi i Napoliju. Juve je bez uvijanja platio Romi raskidnu klauzulu Miralema Pjanića, a predsjednik Andrea Anjeli nije ni trepnuo kada je potpisivao ček na 94.000.000 isplaćujući Napoliju Iguainovu klauzulu.
Istovremeno, Juventus je bio kadar da bez milosti i patetike, stavi svojim legendama do znanja da je došao kraj. Del Pjero i Bufon su ispraćeni bez pardona za razliku od Frančeska Totija u Romi i Havijera Zanetija u Interu. Na taj način je Juve demonstrirao da je veći i važniji od bilo kog igrača i da ničiji lični interes, pa ni velikih zvezda, ne može da bude ispred klupskog. Taj princip je bio primenjen i prema Antoniju Konteu, treneru koji je vratio Bjankonere u vrh italijanskog fudbala i prema generalnom direktoru Bepeu Maroti, važnom akteru u kreiranju moćnog Juventusa.
Bjankonerima, za kopmpletiranje njihovog uspeha, nedostaju dve stvari: osvajanje Lige šampiona i izranjanje dostojnog rivala u Seriji A. Nad Juventusom ne lebdi nikakvo prokletstvo tipa Bele Gutmana, ali sve je teže breme “uspešnog gubitnika” na evropskoj pozornici. Sedam izgubljenih finala Lige i Kupa šampiona još više pritiskaju ako se ima u vidu da je Juve postao prvi put prvak Evrope u senci tragedije na Hejselu a da je druga i poslednja titula došla posle penal završnice protiv Ajaksa. Juventusu nedostaje jedna epska pobeda u finalu najjačeg klupskog takmičenja da bi zaokružio svoju sobu trofeja. Hazaraderski potez Andree Anjelija da uloži 350.000.000 evra (transfer plus četvorogodišnja plata) u dovođenje 33-ogodišnjeg Ronalda je pokazatelj koliko je familiji Elkan – Anjeliji i Juventusu stalo da osvoje Ligu šampiona, kako dolikuje, trijumfalno.
Druga komponenta koja fali Bjankonerima je odsustvo velikog rivala u Seriji A. Nema velikih timova bez velikih rivala. Inter je najozbiljniji kandidat da postane takmac koji će dati novi sjaj Juventusovim uspesima. Kineski kolos Suning koji obrće 70.000.000.000 dolara godišnje je garancija finansijske solidnosti Nerazura, tim pre što familija Džang ima veliku žeđ za trofejima i planetarnom vidljivošću, kao pokazateljem vlastitog uspeha. Sa ulaskom Džang Jindonga u vrh Kineske komunističke partije, Inter je iza sebe dobio čitavu Kinu. Nerazuri su postali vitrina koju Kinezi žele da iskoriste za demonstraciju sopstvene moći i sve dominantnijeg položaja u svetu.
U tom kontekstu je večerašnja utakmica Juve – Inter neka vrsta predjela onoga što nas čeka u bliskoj budućnosti. Posle prve katastrofalne godine u kojoj je promenjeno pet trenera, Džang Jindong je postavio na kormilo kluba svog sina Stivena sa otvorenim računom za kupovinu pojačanja i vođenje kluba. U tom kontekstu treba tumačiti i odluku Intera da angažuje Bepea Marotu, bivšeg generalnog direktora Juventusa. Od Marote se očekuje da bude fudbalski Pigmalion Stivena Džanga kao što je bio Andree Anjelija. U prethodnoj sezoni, bez učešća u evropskim takmičenjima, Inter je udvostručio primanja na 280.000.000 evra i popeo sa, odmah iza Juventusa, na drugo mesto liste klubova koji najviše fakturišu u Seriji A. Pravu snagu Intera na fudbalskoj pijaci ćemo osetiti sledećeg leta kada Nerazuri budu izašli iz specijalnog nadzora UEFA zbog finansijskog fer pleja. I tu bi Marota trebalo da bude dodatna vrednost za rad sportskog direktora Pjera Auzilija, baš kao što je to bio za Fabija Paratičija u Juveu.
Inter ne napreduje samo na ekonomsko-organizacionom planu. Uprkos manjem broju bodova posle 14 kola u odnosu na prethodnu sezonu, Inter je mnogo solidniji i bolji tim nego što je to bio prošle godine. Inter više nije totalno zavisan od Ikardijevih golova kao što je to bio u prethodnom šampionatu. Nije puka koincidencija da su Nerazuri ušli prošle zime u “tunel” kada je Ikardija zadesio golgeterski post. Spaleti je ove sezone uspeo da pronađe mnogo bolju kvadraturu za sredinu terena koja je bila prilično deficitarna i porozna. Poređenja radi, u prvom delu prošle sezone samo su dvojica igrača veznog reda zatresli barem jednom protivničku mrežu, u prva tri i po meseca ove sezone svi su postizali golove osim Borhe Valera.
Spaleti sada ima mnogo više igrača koji mogu da postignu gol nego prošle godine i to je ključna kvalitativna razlika u odnosu na prethodni šampionat, zajedno sa formiranjem stamenog defanzivnog para Škrinjar – De Fraj. Takođe, i pored lunatičnosti Marcela Brozovića koji uradi 10 dobrih stvari a onda sve to dovede u pitanje sa par početničkih grešaka, Inter je mnogo solidniji tim nego što je to bio. Nedostaje i dalje pravi režiser igre Nerazura, Brozović nema kvalitete za tu ulogu, ali i doprinos Ivana Perišića iz prethodne sezone (prošle godine je u prvih 14 kola postigao sedam golova i asistirao za šest, u ovoj sezoni samo dva gola i dve asistencije). U probleme ulaze i izneverena očekivanja za Najngolana i Vrsaljka. Trebalo je da Belgijanac i Hrvat reše goruća pitanja na sredini terena i poziciji desnog beka, ali su se, što zbog povreda što zbog loše forme, malo videli na terenu.
Maks Alegri nastavlja da kuburi sa igračima na sredini terena. Taman se oporavio Emre Džan, Bentankur je osetio bol u leđima i najverovatnije neće igrati protiv Intera. Tako je šef struke Juvea pred dilemom da li da igra u klasičnoj formaciji 4-3-3, u kojoj bi Bentankura zamenio tek oporavljeni Džan ili da se opredeli za klasičnih 4-4-2, sa Kvadradom i Daglasom Kostom na bokovima. I jedna i druga solucija imaju svoje “za” i “protiv”. U formaciji 4-3-3 bi rizikovao da se Džan opet povredi, ali bi mogao da igra sa trozupcem u napadu Dibala – Mandžukić – Ronaldo. Sa 4-4-2, morao bi da se odrekne jednog napadača, najverovatnije Dibale. Alegri ima i dve dileme za odbranu: da li da odmori Bonučija za meč sa Jang Bojsom koji smatra mnogo važnijim, pošto je u igri prvo mesto u grupi Lige šampiona (imajući u vidu stanje na tabelama u drugim grupama, prvo mesto donosi prilično privilegovaniji položaj u žrebu za osminu finala LŠ), druga nedoumica je kako da raspodeli De Šilja i Kansela, odnosno da li je bolje da Portugalac ide na Perišića (ili Kejtu) ili Politana.
Lučano Spaleti nema mnogo dilema za sastav. Najngolan zbog povrede neće biti ni na klupi a D’Ambrozio i Perišić su u prednosti za dres startera u odnosu na Vrsaljka i Kejtu. Sa Vesinom i Brozovićem na sredini terena bi trebalo da igra Žoao Mario koji je opravdao očekivanja na meču sa Romom i u odsustvu Najngolana, Portugalac je u Spaletijevoj hijerarhiji ispred Borhe Valera.
U svakom slučaju, u sledeće tri nedelje se odlučuje sudbina italijanskog prvenstva. Šampionski marš Bjankonera u jesenjem delu šampionata pretvorio je decembar u sudbonosni mesec za Seriju A. Ako Juve ne napravi pogrešne korake protiv Intera, Rome u derbiju sa Torinom i protiv Atalante u Bergamu, ostatak šampionata će biti puka formalnost kada je u pitanju skudeto. Ali, čak i da Juve izgubi usput koji bod nije rečeno da će Inter i Napoli iskoristiti priliku, tim pre što njih čeka direktan okršaj pre Božića.
Projektovani sastavi:
JUVENTUS (4-4-2): Ščensni – De Šiljo, Bonuči, Kjelini, Kanselo – Kvadrado, Pjanić, Matuidi, Daglas Kosta – Mandžukić, Ronaldo.
INTER (4-2-3-1): Handanović – D’Ambrozio, Škrinjar, De Fraj, Asamoa – Vesino, Brozović, Politano, Žoao Mario, Perišić (Kejta) – Ikardi.
/Mozzart sport/
