Danas kad sam pročitao da te više nema, ‘isprva’ sam mislio da sam umislio nešto, pa onda opet više puta otvorih sve portale i pročitah da te zaista više nema.
Tebe kojeg sam tri puta sreo u Beogradu, svaki put kad bih te vidio smijao bih se kao malo dijete, onako iskreno.
Prvi put, to bijaše, ispred fakuteta u Cara Dušana 13, nama je zazvonilo za kraj predavanja i ono ‘ko biva pauza’, kad ideš ti. Mi svi u nevjerici: aaa vidi ga Džej… Prilaziš nam i odmah osmijeh, kako se ti smiješ tako i mi svi. Tad smo čuli priče da živiš tu negdje ”iza ćoška” na Dorćolu i da imaš pizzeriju.
Ipak, naš drugi susret bio je znatno zanimljiviji od prvog. Sjećam se bio je januar 2017. godine, ja se taj dan pripremao da idem za Beograd. Padao je snijeg, a autobus za Beograd iz Banja Luke taj dan je kasnio, vjerovali ili ne, čitavih dva sata.
Ulazim tako u bus, kao i uvijek prespavam čitav autoput ”Bratstva i jedinstva”, a taj dan putovali smo više od sedam sati.
Potom sam dolazak u Beograd bio je još naporniji. Zove kolega iz Gradiške:
– Pa gdje si ti? Kao da ideš traktorom u Beograd? U kojoj ulici ti ono živiš? ‘Ajde, ‘ajde smrz’o sam se?
I od tolike euforije, da mu pokažem Beograd, šta se desilo njemu ne znam, ali čovjek je jednostavno promašio i ulaz i sprat, čak šta više, govorio je ženi gdje je zvonio, ‘ajde izlazi, smrzao sam se. Kad je čuo muški glas, beogradski način govora, lijepo brže bolje pobježe.
I tako, na kraju da se odmorim od cijelog puta, ispade da ja čekah kolegu, koji je tražio mjesto mog stanovanja više od dva sata, u toj zgradi gdje sam živio.
Taman da zaspem, kad ono zvoni telefon, ‘ajde da vidimo Dorćol, Ušće i da vidim nekog poznatog.
Inače, živio sam ispod ulice koja je poznata kao ”Silikonska dolina”. Naravno, ova silikonska dolina nema veze sa onom u SAD-u, već po plastičnim zahvatima ovdašnjih starleta.
Iako nisam zalazio u klubove u toj ulici, ne zato što nisam htio već iz finansijskih razloga, odemo mi u caffe ”Dorian Grey”.
Tu mi je gazdarica pričala, da dolazi ‘crème de la crème’, pa ‘ajde da ulovimo nekog. U ćošku tamnom, prepunog dima, ugledah te, da tebe i tvoju familiju i rekoh kolegi ”eno ga”.
A on, od radoznalosti upita ”koga, koga”?
Da, rekli biste isto kao neki pomahnitali fan.
”Ma reko, eno ga Džej”.
Te on će:”joj Duća brate, ‘ajde moraš ga pitati da se slikamo”.
Ma rek’o sramota me, čovjek sa familijom večera. I tako nakon otprilike sat i po vremena zaustavih ga i upitah: ”Ja se izvinjavam, Džej da li može jedna slika?”.
Iako si već tada prolazio kroz pakao života sa opakom bolešću, nasmijao si se i rekao može, te nas upitao odakle smo.
A on bi: ”Aaa, znam, bio sam tamo”.
Treći put neću nikad zaboraviti, na moj rođendan 28. aprila 2017. godine, negdje oko pola dva noću siđem u ”Aman” da kupim bombone da počastim koleginice i kolege, kad ulećeš ti, kao furija, a mi svi onako opet ”Eno ga, Džej”.
Bacaš osmijeh svima, iako sam tad bio na redu da platim, dolaziš ti i pitaš: ”Bato, mogu ja pre tebe, nosim čokolade deci”?.
Onako kroz osmijeh, odgovaram, ma može.
I na kraju tebe više nema, sad nekog drugog nek’ vetrovi lome.
Subscribe na naš YouTube kanal.
Pratite ”Micro Mrežu” na Facebooku, Instagramu i Twitteru.
Besplatnu Android aplikaciju preuzmite OVDJE.
