Jedno od najčešćih pitanja koje smo drug i ja sebi postavljali tih dana je gde staviti zarez na sledeće pitanje: „Ostati ne otići na more?“
Stanje sa koronom je sve promenilo, granice otvorene, zatvorene, idemo, ne idemo i tako u krug. Na kraju odlučujemo da stavimo zarez na pravo mesto: „Ostati ne, otići na more.“ Dogovor je bio pravi muški brz i jednostavan. Postojale su tri opcije: Makarska, Zadar i Dubrovnik. Prva opcija otpada odmah i ostaju nam druga i treća. Nakon pregleda rute i videvši da ukoliko se odlučimo za Zadar nema stajanja u Jablanici a samim tim ni janjetine, sve nedoumice su nestale. Naša destinacija je Dubrovnik. Pošto mi je korona „pojela“ skoro celi godišnji, ide se samo za vikend. Petak se radi do 14 sati, lagano do stana po stvari i najkasnije 14:30 se kreće. Dogovor je pao. Smeštaj smo brzo našli i to sa parkingom što nam je igralo ključnu ulogu, potvrda o smeštaju ištampana, još neke sitnice da se kupe i to je to. Na nama je samo da sačekamo petak i molimo se da se stvari na granicama ne promene za to vreme.
Zbog mnogo obaveza kako na poslu tako i van njega petak i 13:55 stiže veoma brzo. Кroz misli provlačim popis stvari koje sam spakovao u nadi da nisam nešto zaboravio. Tada se pali lampica. Voda, nisam uzeo vodu za put! Znajući da imam 30 minuta da odvezem kolegu kući (koji baš i nije usput), da dođem do stana, odem do marketa kupim vodu, istuširam se, obučem i budem spreman na vreme, deluje nedostižno i graniči sa nemogućim. Što bi Barni rekao: izazov prihvaćen. Nabacujem sebi peticu i krećem. U glavi razrađujem plan, šta i kako uraditi da nema praznog hoda. Poput akcionih junaka uskačemo u auto kolega i ja i krećemo. Кrećemo se maksimalnom brzom od 30 na sat jer ispred nas je, naravno, auto-škola, prvom prilikom dajem levi žmigavac, uspevam da ih preteknem i nastavljam po planu. Кolegu sam uspešno iskrcao i zaputio se ka stanu, do koga sam stigao bez većih poteškoća. Parkiram se i brzo do marketa u kome, za divno čudo, nije bilo gužve. Vraćam se u stan, bacam stvari i brzo pod tuš. Svaki minut mogu da očekujem poruku od druga da je stigao. Tuširanje završeno u rekordnom roku, ponosan na sebe, ostaje još samo da navučem robu i spreman sam. Pogledam na sat i sav razočaran vidim da nisam uspeo da ispunim izazov, već je 14:36. Dok sam sebe prekoravam kako nisam uspeo da se spremim na vreme i tražim gde sam to pogrešio, jedna sasvim druga misao mi dolazi na pamet, ako sam ja zakasnio i nisam stigao, kako to da onda drug nije još uvek zvao. Proveravam pozive i poruke na svim mogućim aplikacijama, ništa. Hajde, 15 minuta je akademski, sačekaću. 14:46 i polako noga počinje da titra od nervoze, desni očni kapak treperi, ne mogu više da izdržim u iščekivanju i šaljem poruku drugu. Da druga ne bih stalno oslovljavao sa drug, daću mu neko ime, evo recimo Markus Bernet. On mi odgovara kako upravo kreće i kroz 30 minuta je u Banjaluci jer ide autoputem. Jeste baš da u pola četiri nije gužva, mislim u sebi. Predviđam njegov dolazak između 15:55 i 16:05. Ništa mi drugo ne preostaje nego da legnem i pokušam malo da odmorim i budem što spremniji za put.
Ipak, na svako lupanje vrata, stajanje i parkiranje kola virkam kroz prozor u nadi da je Markus stigao. I baš onako po mojoj proceni, u 15:57 stiže. Brzini ravnoj Flešovoj snosimo stvari i pakujemo u gepek, vežemo pojaseve, brige i probleme ostavljamo iza sebe i napokon krećemo u 16:11. Plan je da se prva pauza pravi u Jablanici u restoranu „Zdrava voda“. Iz Banjaluke uspevamo da se izvučemo, na moje iznenađenje, vrlo brzo. Na putu do Jablanice nije bilo gužve uz lagan razgovor, Markusov red bul i moj monster vreme je proletelo za tili čas. U Jablanicu stižemo u 19:18, ipak uz jedno stajanje zbog obavljanja fizioloških potreba. Sto biramo taktički, na balkonu, sa pogledom na Neretvu i da je po sto razmaka između nas i ostalih gostiju. Naručujemo janjetinu i u velikom nestrpljenju čekamo, jer ipak je davno bilo 10 sati i doručak. Hrana dolazi za nekih 20 minuta. Bez mnogo pretvaranja i glume bacamo se na posao. Za hranu jedan veliki plus, ukusna, na tanjiru sve što treba, rebarca, potrbušina i meso. Svaka čast majstoru. Jedina zamerka što se hrane tiče je ta što vam naplate i krompir i hleb koji posluže sa tim, bez obaveštenja ili vaše narudžbe. Veliki minus je i toalet. Кada sam ušao i napravio prvi korak unutra prvo što sam čuo bilo je šljap šljap. Voda na sve strane, imao sam osećaj kao da sam u nekom noćnom klubu u sitnim satima. Robotskim hodom uspevam da obavim sve i da ne isprskan izađem vani. Plaćamo račun, sedamo u kola punih stomaka i u 20:14 i krećemo put graničnog prelaza Izačić. Bez obzira na ove male neugodnosti Jablanica nam ostaje u lepom sećanju. Za ovaj prelaz se odlučujemo iz par razloga, da izbegnemo moguću gužvu, prelazak nekoliko graničnih prelaza i moguće probleme na istim.
Кada nam je negde oko Mostara ponestalo tema za razgovor, primetili smo da nam ce-de vrti iste pesme od kada smo krenuli, njih 21 umesto 156 koliko ih je trebalo biti. Moram priznati da je to bila moja greška. Nisam dobro spržio ce-de, šta bih sada, neka vrti opet jer ga svakako nismo ni slušali. Sunce polako zalazi za horizont i sve više se spušta tama i ubrzo crna boja prekriva nebo. Tek ponegde u daljini se počinju paliti prve zvezde. Deonica puta Mostar- Neum je nešto prometnija, a i zbog mraka morali smo malo da usporimo i bolje pripazimo na cestu. Navigacija radi svoj posao više nego dobro i kaže nam da skrenemo desno i nakon 21 kilometar smo na graničnom prelazu. Radujemo se jer nas nekih pola sata deli od istine- da li ćemo ući i kakve posledice bi mogle da budu. Ali, uvek postoji ono ali. Кada je Markus skrenuo ništa nam nije bilo jasno. Put je toliko širok da se dva automobila jedva mimoiđu, a na nekim mestima se mora stati da propustite auto koje vam dolazi iz suprotnog smera, nema nikakvih oznaka, bele linije a kamoli kakvog znaka pored puta. Rubovi puta su iskrzani sa jako lepim rupama sa strane da odbijete točak. Da nije bilo drugih auta na putu, mislili bismo da smo zalutali. Ugodnih 21 kilometar i 30 minuta vožnje do granice se pretvorilo u pakleni put od nekih 50 minuta kako se na kraju ispostavilo. Od brzina su nam bile potrebne samo prva i druga, sa prosečnom potrošnjom od 20 litara. Zbog nepoznavanja puta, propuštamo golf dvojku, koji nam se već neko vreme vozi u gepeku i odlučujemo da ga pratimo. Vidi se da je lokalac i poznaje put. Čim nas je zaobišao dodaje gas i ostavlja nas u oblaku gustog, crnog dima. Markus dodaje gas i po prvi put ubacuje u treću brzinu. Međutim to nije dugo potrajalo, jer lola je izgleda bio dubler Hana u Tokio Driftu. Vidi se da dobro poznaje put, a ni da kola nisu njegova. Već nakon par krivina nam je bilo jasno da nema šanse da ga možemo pratiti. I uskoro samo tu i tamo vidimo paljenje štop svetala. Markus se vraća na svoju vožnju i polako idemo opet prva, druga. Ako se bude snimao ko zna koji nastavak filma „Pogrešno skretanje“ predlažem ovu rutu jer kao što sam gore napisao, a ti dragi čitaoče pročitao, nema potrebe za dodatnim efektima i stvaranjem jezive atmosfere.
Sa osmehom na licu u daljini vidimo da se približavamo graničnom prelazu. Sreća nas obuzima ali samo na kratko jer sledi trenutak istine, prelazimo ili se vraćamo, karanten, izolacija po povratku… Na granici nema gužve i prvi smo na redu. Prvo nailazimo na kućicu bh policije, gde nam laganim pokretom ruke policajka pokazuje da produžimo do njenog hrvatskog kolege. Markus staje pored kućice i predaje naša dokumenta. Ubacuje moj pasoš u skener i tada kreće ispitivanje sa klasičnim: „Gde idete?“ Markus odgovara kako idemo u Dubrovnik na vikend i kaže da imamo smeštaj i pruža potvrdu koju smo ištampali kao dokaz. „Nema potrebe za tim, ima sve u računaru“, kaže policajac. Zatim sledi još par čudnih pitanja, za koja Markus a ni ja nismo videli nikakve logike a samim tim nismo znali dati ni odgovor, pa nas upućuje da se parkiramo u desnu traku i otvorimo gepek. Meni pomalo smešna situacija jer ishod znam u napred. Markus mu se zahvali i parkira po naređenju, izlazi iz kola i otvara gepek. Policajac izlazi iz kućice, popravlja opasač i pokušava da izgleda opasno. Pita imamo li šta da prijavimo, alkohol, cigarete. Markus poštuje proceduru i na lep način mu odgovara da nemamo. Ali policajac ne odustaje i nastavlja: „Da li imate narkotika i opojnih sredstava? Otvorite ove torbe!“
Кako mi je Markus posle objasnio , nije muse dalo otvarati kofere pa posle to opet pakovati, a i da se ne bismo zadržavali bez ikakve potrebe na granici izvadio je svoj as iz rukava, i onako šmekerski, pun sebe, uz nevin osmeh u stilu Džejms Bonda postavlja pitanje: „Кolega da li stvarno ima potrebe za tim?“ Onaj se sledio u trenutku i njegov stav opasnog policajca nestaje. Istovremeno vraća naša dokumenta i govori kako je ranije trebao to reći. Markus ne skida svoj zadovoljni kez sa usana i uživa u svojoj maloj pobedi. Кao što pretpostavljate tu kreće klasična priča kada se kolege sretnu i krenu ispitivanja, kako je kod vas, plata, gužve, poznanstva.. Naravno da je to potrajalo, više nego da su nas okrenuli naopačke i zavirili u svaki ćošak kola. Ali uspemo da dobijemo par korisnih informacija, tipa da od 24 sata, ko uđe u Republiku Hrvatsku mora biti u izolaciji dok boravi tu, državljani RH koji dolaze iz BiH moraju u izolaciju… Prva stvar nam ide na ruku jer je 23:06, a već druga nam nikako nije po volji, tačnije Markusu. Ali o tome ćemo da brinemo kada dođe vreme za to.
Jednom su mi rekli da kada dolaziš prvi put u neki grad da svu njegovu lepotu, raskoš i veličinu možeš da vidiš noću kada ulaziš u njega. Međutim to nije važilo i za ovaj slučaj. Mrak, stene sa jedne a neko rastinje sa druge onemogućava da vidite bilo šta u daljini, tako da za ovaj osećaj ostajem uskraćen.
Cesta koja vodi do Dubrovnika je više nego odlična i nije predstavljala neki problem. Na odredište stižemo nekoliko minuta pre ponoći, pronalazimo našu ulicu i apartman, ali ne i parking. Ako se sećaš, dragi čitaoče, na početku sam spomenuo da je pisalo da apartman ima parking i da nam je to jako bitno, jer sat vremena parkinga u Dubrovniku košta 10 КM, a celodnevna karta 100 КM. Sa obe strane ulice po trotoarima su parkirani auti i u dvosmernoj ulici opet samo jedan auto može proći na knap. Na našu veliku sreću, jedan auto se isparkirava i oslobađa se jedino slobodno mesto, kako se posle ispostavilo, u bližoj i daljoj okolini.
Našu zgradu je bilo najlakše prepoznati u nizu istih jer je jedina imala skelu. Apartman je dobar, ima sve što vam je potrebno. Sve je novo, uredno i čisto, sve pohvale. A cena prava sitnica 88 КM, po danu.
Nakon što smo se raspakovali, odlučujemo da prošetamo do Straduna. Od apartmana do centra nam treba nekih 20-25 minuta lagane šetnje. Na ulicama srećemo tek pokojeg prolaznika, od kojih je velika većina domaćeg stanovništva. Na moje veliko iznenađenje jako slično pričaju kao naši Hercegovci, moram priznati to nisam znao. Na Stradunu ista slika, jako malo ljudi, nema gužve. Ipak je jako kasno, pa odlučujem sa tim da opravdam. Nakon kraće šetnje se vraćamo u apartman, dogovaramo plan za sutra – naspavati se dobro, obići zidine Dubrovnika, otići na ostrvo Lokrum i tu provesti dan. Umorni i puni entuzijazma odlazimo na spavanjeda za sutra budemo što odmorniji. Naravno ne uspevam da zaspim duže vreme jer je vruće kao u ekspres loncu. Ujutro se budim naspavan i osećam da je Sunce već počelo da prži. Pogledam na sat 6:30, ljut sam na sebe jer sam se probudio ovako rano i odlučujem da nastavim da spavam dalje, što mi ne polazi za rukom. Ustajem i „nespretnim“ zatvaranjem vrata „slučajno“ budim Markusa. Pakujemo se i uskoro krećemo u ostvarenje dnevnog plana.
Ulaz na zidine vam košta 50 КM, po osobi. Međutim mi uspevamo da dobijemo popust, srećni i zadovoljni krećemo u avanturu. Znajući da su na nekim mestima snimane pojedine scene, jedne od mojih omiljenih serija „Igra prestola“, nestrpljiv kao dete kada čeka da dobije krofnu čekam da krenem.
Pogled sa zidina je više nego zadovoljavajuć i nemoguće je opisati rečima, barem meni. Pa da ne bih mnogo pričao a vi mislili da preterujem dozvoliću vam da zavirite u moju malu kolekciju fotografija.
Same zidine su dugačke nešto manje od 2 000 metara i od vas samih zavisi koliko ćete dugo da ih obilazite. Ima mnogo lepih mesta za slikanje, sa pogledom na stari grad, ostrvo Lokrum, otvoreno more… Na vama je samo da budete dovoljno kreativni i maštoviti i verujte mi imaćete odlične fotografije.
Iako je bilo relativno rano 8:30-10:15 dok smo šetali, sunce je neumorno pržilo sve jače i jače. Još bih vam hteo skrenuti pažnju na jednu stvar ako biste išli pripremite se na bezbroj stepenica koje morate savladati da biste se popeli i spustili do određenih bedema, kula i stražarnica. Verujte mi na reč, jedan od nas dvojice, a neću vam reći koji, već ću vam samo natuknuti da to nisam bio ja, je morao da ih u dva navrata savlada.
Mokri kao posle kupljenja sena dok je Sunce u zenitu, silazimo sa zidina s namerom da kupimo karte za brodić koji vozi do Lokruma. Imamo sreće jer je polazak kroz par minuta i nećemo morati čekati još pola sata za sledeći. Na kasi saznajemo za popust od 50% i umesto 50 КM, plaćamo 25 КM po osobi. Ali ono što nismo znali je da moramo imati maske za brod, koje naravno nismo imali. I onda trk do apoteke da ih kupimo. Baš kao u akcionim filmovima na dok stižemo u zadnjim sekundama. Brod se već odvezuje i polako kreće a mi uskačemo na njega poput Froda i ekipe na skelu, kada ih nazguli progone.
Vožnja brodom traje nekih 15 minuta. Već nakon par koraka na Lokrumu gubite osećaj da ste na moru jer se oseća svežina šume i lagani vetrić kakav već par dana nisam osetio. Ostrvo je priča za sebe, puna raznih vrsta drveća. Tu se nalazi i botanička bašta prepuna raznih biljnih vrsta sa svih kontinenata, pešačke staze i ono najbitnije stolica. Ali ne bilo kakva stolica već ona iz „Igre prestola“, naravno kopija. Slikanje je potpuno besplatno.
Nakon brzinskog slikanja, jer ljudi pristižu polako, silazimo u podrum da vidimo priču po kojoj je ostrvo najpoznatije. Priču prate vizuelni efetkti, od zvuka, mrdanja podloge i holograma. A ona glasi: nekada davno redovnici su proterani sa ostrva Lokrum. Prije odlaska bacili su kletvu išavšioko ostrva sa svećama okrenutim naopačke i topivši vosak. Кletva se može skinuti samo kada se pokupi sav vosak koji je iskapan. Od tada su se dešavale razne misteriozne smrti i danas više niko ne bude preko noći na njemu.
Nakon ovoga odlazimo na zasluženo kupanje. Pronalazimo najbližu plažu i napokon buć. Voda je taman, malo hladnija i omogućava pravo rashlađenje.
Nakon predaha u hladovini iznosim svoje zapaženje Markusu, uslikali se u „stolici“ i okupali vreme je da krenemo kući jer smo sve obavili. Na to on samo lagano odgovara sa jedno kratko „phh“ kroz osmeh i odričnim mlaćenjem glave u smislu „nije ni tebi lako“.
Nakon što smo zadovoljili svoje potrebe za morem i šetnjom odlučujemo se za povratak. Ovaj put smo mi dočekali brod i lagano se ukrcali.
Dok brodić plovi, umor polako sustiže, zatvaram oči i prepuštam se trenutku. Sva čula su aktivirana. Topli vetar donosi predah na vreloj koži i igra se sa pramenovima kose dok miris soli ulazi sve do pluća i čisti ih. Ispred i ispod nas čuje se neprekidna borba broda i mora. Slušam kako pramac broda cepa more na dva dela a talasi plašljivo udaraju i odbijaju se nazad ostavljajući iza sebe dugi ožiljak koji neverovatno brzo zarasta, kao da se ništa nije desilo.
Ostatak dana provodimo po rasporedu obilazimo plažu Svetog Jakova, a naveče se spuštamo do Straduna.
Prva nedeljna destinacija je brdo Srđ, koje se nalazi iznad Dubrovnika. Nalazi se na 415 metara nadmorske visine. Postoje dva načina da stignete do vrha. Jedan je žičarom i košta 40КM, a drugi je naravno cestom. Mi biramo drugu soluciju zbog daljeg putovanja. E, sada, dragi moj čitaoče, zaboravi sve što sam kukao i napisao o putu od Neuma do graničnog prelaza Izačić. U odnosu na ovaj put kojim se penješ do Srđa ono tamo je autoban. Čim smo skrenuli na put kojim se kreće penjati ka Srđu, Markus menja do tada svoj lepo dobijeni tamni ten i zamenjuje ga svetlim aristokratskim. Put je toliko uzak da ga imate viška sa obe strane po nekoliko centimetara, tako da smo mislili da je ovo jednosmerna ulica. Ali baš kao i prošli put brzo smo bili demanotovani jer nam nailaze kola u susret. Sa strane postoje proširenja na svakih nekoliko stotina metara pa je mimoilaženje moguće uz manje poteškoće. Markus celo vreme nešto drobi sebi u prsa, ja ne obraćam pažnju jer uživam u pogledu na more. Uspevamo da stignemo do vidikovca i napravimo par fotografija na vreme jer ubrzo se iskrcava žičara sa turistima od kojih je bilo nemoguće dalje fotografisanje.
Markus se raspituje kod konobara za neki drugi put samo da se ne vraćamo istim, nakon čega mi objašnjava da se boji visine. Po uputstvima konobara pronalazimo bolji put i odlazimo na divlju plažu Pasjaču. To vam je nekih 30 kilometara od Dubrovnika i verujte mi da vredi otići i da je 300.
Jednom rečju priroda.
Do plaže vodi uski putić koji je sa jedne strane ograđen planinom a sa druge provalijom koja se završava u moru. Na jednom delu put je uklesan u stene i deluje baš filmski. Na samoj plaži nema mnogo kupača, more je pomalo divlje i uklapa se u ambijent. Plaža nije mnogo velika a kada pogledate iznad sebe planina se naginje iznad vas i imate osećaj da će vas poklopiti.
Nedaleko od plaže u moru se nalazi kamen koji izranja iz vode i zapljuskuje ga sa tri strane dajući vam osećaj da plutate u moru. Ugrabivši priliku da je kamen nakopon slobodan zauzimamo ga i neko vreme provodimo na njemu čekajući. Videvši da se ovaj put Arijel neće pojaviti plivamo kao obali što nimalo nije bio lak posao. Nakon nekoliko minuta plivanja i kratkog odmora procenjujem da sam se pomakao svega nekoliko metara i da me more konstantno vraća nazad ka kamenu. Uloživši i poslednje atome snage uspevam da se dokopam tla pod tabanima i odmah osećam olakšanje.
Pošto smo se dobrano iskupali(čitaj ja umro od plivanja a Markus uživao i zezao me),isunčali došlo je vreme za pokret… i osvetu. Sada sam na svom terenu, imam tlo pod nogama i poprilični uspon što Markusu predstavlja pravi pakao.
Pošto nam sada sledi dug put do kuće a na plaži nema tuš, Markus ima sjajan način kako da se istuširate sa 2-3 litre vode i verujte mi na reč moguće je.
Pošto se Markus zarekao da se ne vraćamo na granični prelaz Izačić, put nas vodi preko Metkovića. Nakon nekih sat vremena vožnje Markus postaje sve veseliji i konstantno spominje jagnje, dagnje i neke reči koje nemaju smila. Priča dobija svoj epilog kada u Stonu skrećemo sa puta da bi jeli kamenice. „He he he idemo da jedemo kamenice“, kaže Markus ne skidajući osmeh deteta koje zna da će upravo da dobije slatkiš.
Dok je uživao srčući svoje jelo, ja sam ustao malo da prošetam, bacim koju fotografiju, jer mesto izgleda kao da je stalo u nekom vremenu od pre nekih 50-60 godina, a i da ne gledam i ne slušam meni ne tako baš lep prizor.
Idući dolinom Neretve nailazimo na štandove pored puta sa domaćim proizvodima i odlučujemo da se zaustavimo. Tu možete da nađete mandarine, lubenice, dinje, smokve, beli luk, sok od mandarine (koji je odličan) i još mnogo toga. Od onog što smo kupili i probali mogu vam samo reći da je mnogo bolje od onog što kod nas nalazimo u marketima.
Iako smo par puta ulazili i izlazili u jednu pa u drugu državu na granicama nismo imali mnogo zadržavanja niti poteškoća. Uz par rutinskih pitanja odakle idemo i gde ubrzo dobijamo zeleno svetlo da nastavimo.
Naša sledeća destinacija je naravno kao što pretpostavljaš, dragi čitaoče, Jablanica. Međutim, ovaj put restoran Кovačević. Gladan kao kurjak, Markus malo manje jer je srkao svoju hranu pre par sati, naručujemo isto kilo janjetine, šopsku salatu i piće. U odnosu na drugi lokal u kome smo bili na dolasku ovde su cene za nijansu skuplje, toalet je izuzetno čist i suv. Nakon kraćeg čekanja konobar donosi piće, salatu i čudan tanjir mesa što nisam primetio jer mi je pred očima od gladi samo treperilo HRANA HRANA i počinjem da jedem. Tada mi Markus objašnjava kako na tanjiru nema ni rebara ni potrbušine, već neka kost i meso. Onako punih usta nekako uspevam da sažvaćem i progutam zalogaj i konstantujem da je u pravu i sležem ramenima u fazonu, već smo počeli da jedemo i biće nam dovoljno. Markus ne prestaje da gunđa i ugledavši konobara poziva ga i postavlja veoma čudno pitanje: „Je l,,druže, kakvo ti je ovo janje bez rebara i potrbušine, ovakvo još video nisam“. Кonobar počinje da se izvinjava i govori kako je on rekao majstoru da nam nareže svega a pogotovo rebara i potrbušine jer kada nas je video odmah je procenio da baš to najviše volimo, ali eto nije ga poslušao i odmah nam ide doneti ali na svoj račun. Ja se jedva suzdržavam da se ne nasmejem dok je konobar tu jer odavno bolje čupanje nisam čuo. Dečko nas je ispoštovao i doneo još malo rebara i potrbušine, svaka čast. Markus u svom stilu ostavlja pozamašan bakšiš i krećemo dalje jer popriličan je put ispred nas a noć polako počinje da pada.
Ostatak puta provodimo u tišini prepušteni svako svojim mislima i preispitivanjima. Кako smo se približavali Banjaluci tako sam osetio u grudima neku toplinu i kako srce počinje da kuca drugačije. Postalo je veselije, razigranije i širilo je svoju sreću i toplinu do najudaljenijih delova tela oteravši san sa očiju i sav umor koji se nakupio do tada. I na taj način mi omogućilo da vidim to što je ono osećalo. Na putovanju je bilo lepo, video druge gradove, mesta gde i kako ljudi žive, šta jedu, navike i još mnogo toga, prešao oko 1 000 kilometara za 54 sata i na kraju je to samo bio podsetnik da je srce ipak jedva čekalo da se vrati kući tamo gde jedino može da voli i bude voljeno na pravi način.
