Naše uporno odbijanje da se formalno priključimo zajednici evropskih država ima bezbrojne katastrofalne posljedice u svim segmentima svakodnevnog života, a jedna od najiritantnijih je beskonačno čekanje na granicama naših geta. Tako sam ovih dana, vraćajući se iz Soluna, nakon vožnje od gotovo hiljadu km i skoro 10 sati, imao to zadovoljstvo da čekam gotovo dva sata na granici.
Dobra, pak, stvar te muke je što čovjek, bijesan, ima vremena da se zapita o iracionalnosti takvih politika i motivima koji mogu stajati iza sulude odluke naših političkih elita da naciju drže izvan EU i Šengena. To je zaista teško razumljiva činjenica, koja mora začuditi svakog ko pokuša da je razumije.
Gužve i beskonačna čekanja nisu samo nepotrebno maltretiranje, već imaju i mnogo konkretnije posljedice. Recimo, gubljenje dragocjenog vremena. U martu treba da idem najmanje četiri puta u Hrvatsku. Ako u prosjeku čekam sat i nešto na granici, to je 8-10 sati uludo protraćenog vremena. Dakle, minimalno jedan radni dan. Pomnožite to sa stotinama hiljada građana BiH koji se na isti način zlopate, pa ćete dobiti sumornu ekonomsku računicu, koja mnogo govori o našem siromaštvu. Postoji, naravno, mnogo razloga zašto su Srbija i BiH među najsiromašnijim državama Evrope, ali jedan od glavnih je suludo traćenje resursa – u ovom slučaju radnih energija i vremena.
Nedavni protesti prevoznika samo su kap u moru problema koje zbog naše izolacije iz EU/Šengena obični ljudi imaju u svojim poslovima. Naime EU regulativa o boravku ne-EU građana u EU uključuje tzv. „90-180“ pravilo koje propisuje da u periodu od 180 dana ne možete biti više od 90 dana u EU. To mnogima od prevoznika onemogućava normalan rad. Uvođenje novog EU sistema ulaska/izlaska (EES) u oktobru 2025. godine pooštrilo je primjenu ovih pravila kroz elektronsku registraciju, što dodatno usporava saobraćaj na granicama.
Poniženje te situacije je jednako jasna stvar. Za razliku od normalnih evropskih nacija, mi se tretiramo kao građani neke države trećeg svijeta. Srbi, iako evropski narod lociran u samom središtu Evrope, čekaju u redu sa građanima dalekih azijskih/afričkih država.
Logično. Jer kada sebe zatvorite u tor, onda vas ljudi tako i tretiraju. Ako sebe vidite npr. u BRIKS-u, a ne u EU, onda vas ljudi tako i tretiraju. Logično. Zato će naša situacija biti sve gora – mi smo na primjer isključeni iz mnogih planova EU o saobraćajnom povezivanju naroda Evrope:
Pakao su drugi
Naravno, po starom dobro oprobanom metodu, naše vlasti za to krive sve druge sem sebe samih. Tako nas one uporno uvjeravaju da „mi hoćemo u EU, ali oni nam ne daju“. Stvarnost, međutim, izgleda ovako:
Ni BiH ni Srbija već decenijama nisu uradile gotovo ništa po pitanju ulaska zemlje u EU. Dovoljno je pogledati intenzivnu anti-EU kampanju koja se uporno, decenijama, vodi na režimskim medijima, pa jasno vidjeti da to i nije interes naših političkih elita.
No, to je samo jedan dio priče. Čak i bez ulaska u EU, država može da pravi različite aranžmane koji bi građanima omogućili lakše funkcionisanje. Naše vlasti, međutim, nisu u stanju da se međusobno dogovore ni oko najtrivijalnijih stvari poput puštanja u rad Graničnog prelaza Gradiška. Koliko su ti ljudi neodgovorni i nesposobni govori nam šokantna činjenica da mi imamo izgrađen novi granični prelaz, ali on nije pušten u rad zbog političkih blokada. Šta reći?
Ta situacija nam izvanredno oslikava prirodu BH političkih elita: tuk na utuk i međusobne blokade. Zijad Krnjić je blokirao usvajanje neophodnog pravilnika UIO, jer je nezadovoljan raspodjelom prihoda od indirektnih poreza i smatra da srpska strana vara u toj raspodjeli. Taj čovjek ne vidi ništa sporno u tome da kažnjava obične građane BH zbog nesuglasica između političkih stranaka. Pakosni komentari koje smo čuli iz Sarajeva u smislu „svaka čast – napokon neko da odgovori Dodiku“ su koliko stupidni toliko i sumanuti: kao da ljudi iz Federacije ne prelaze istim graničnim prelazom kao i oni iz Republike Srpske. S druge strane, komentari SNSD-ovih ministara u Savjetu ministara BiH jednako su patetični: naravno, oni su sve preveli na seljačku foru „antisrpska zavjera“. U suštini, radi se o primitivnom mentalitetu „Nek’ komšiji crkne krava“ i političkoj i društvenoj neodgovornosti. Takođe i odsustvu političke kulture, a reklo bi se i kulture uopšte: u svim zemljama različite političke stranke se ne slažu oko određenih pitanja. Ali ne smatraju normalnim da u tjeranju svog zahtjeva do u mak na konac, blokiraju normalan život građana. Umjesto da sjednu za sto i nađu rješenje problema, oni su po svom dobrom starom lošem običaju ušli u spiralu međusobnih optuživanja i busanja u nacionalna prsa. Inače, SNSD je našao za shodno da se svojevremeno pozove na „vitalni nacionalni interes“ glede Pelješkog mosta, čija je izgradnja takođe bila blokirana od strane političkog Sarajeva (koje očito ima psihičke probleme glede izgradnje puteva – o čemu najbolje svjedoči njihova nevjerovatna nesposobnost da za dvije decenije izgrade nekoliko desetina kilometara autoputa od Zenice do Doboja). Međutim, SNSD nije pokazao isti senzibilitet glede našeg interesa za GP Gradiška i nije smislio ništa pametnije do da čeka da Krnjić ode u penziju.
Getoizacija
Svi ovi i bezbrojni drugi slučajevi govore nam očitu i svima poznatu stvar: koliko su naše vlasti nezainteresovane i nesposobne za rješavanje ovih problema. Govore i nešto mnogo gore od toga: očita posledica ovih stvari je getoizacija našeg naroda. Nakon što smo praktično jedini evropski narod isključen iz procesa evropskih integracija, sada se i bukvalno zatvaramo u geto. Recimo, ovih dana dobili smo poraznu info da se ukidaju gotovo sve linije sa BL aerodroma. Neko može smatrati da je to posljedica lošeg kadriranja Ujedinjene Srpske (kojoj je „pripala“ pozicija direktora Aerodroma), ali zapravo u pitanju je kontinuitet: svojevremeno je SNSD-ov direktor Aerodroma izrekao legendarnu konstataciju – na pitanje zašto nema putničkih letova sa BL Aerodroma, ovaj pošteni čovjek je iskreno odgovorio: „Korist od letova imali bi samo putnici“. Tako je i sa GP Gradiška: Who cares? – korist bi imali samo putnici.
Zanimljivo je, međutim, da ti putnici tolerišu ovakvo neodgovorno ponašanje vlasti. Oni nastavljaju da mirno čekaju na granici i glasaju za iste na izborima. Neko je pakosno, ali vjerovatno poprilično istinito, rekao sljedeće: „Glasači SNSD i SDA ionako nigdje ne putuju. Tako da njih uopšte ne pogađa maltretiranje na granicama. A funkcioneri ionako ne čekaju – oni prolaze preko reda.“
Sve u svemu, dok čeka na granici, čovjek ne može, a da se ne sjeti završne scene Kusturičinog „Podzemlja“: ergo – sada tu scenu živimo u našoj stvarnosti. Sa svim posljedicama koje to donosi sa sobom.
(Buka)
