Svako ko je u posljednjih petnaestak godina sa mnom progovorio više od deset rečenica morao je da čuje odrednicu „Marčelo“(za mnoge čistu apstrakciju), a oni sa kojima sam u istom periodu ulazio u dublje odnose i priče mogli su da čuju rečenicu „Šelić je u mom odrastanju i vaspitanju imao ulogu u rangu mojih roditelja“.
Oni koju su sa mnom većinu tog puta, a neki i danas, godinama su bili izloženi insistiranju da poslušaju neke od pjesama (a kasnije su sami poslušali sve), da pročitaju „Zajedno sami“ (a kasnije su sami pročitali „Malterega“) ili jednostavno da pogledaju neki intervju na jutjubu (a kasnije su sami pogledali sve ostale). Tu su i oni koji su neke od Šelićevih romana analizirali na Teoriji književnosti ili Naratologiji, pisali seminarske radove, upoznavali profesore sa njegovim radom.
Tu su i oni sa kojima sam planirao da organizujemo „čitanje rep poezije“ i promocije romana, oni sa kojima sam na početku naših dvadesetih stajao u prvom redu na Marčelovim koncertima (onda kada sam mu na uvo kričao: „Jedan si od razloga zbog kojih sam upisao književnost!!!“) i oni sa kojima posljednjih godina, kada se bližim tridesetoj stojim u redu na beogradskom sajmu da vidim šta je to novo kod Marka, da vidim iste one buntovne klince u širokim hlačama, isti „bol i revolt“, istu „vlast mašti“, „četiri elementa i jednu ljubav“, da se nostalgično nasmijem i prepustim im mjesto u redu.
Naravno, tu su i oni koji se nisu pronašli u Marčelovoj muzici, Šelićevom pisanju, Markovoj ličnosti i to je sasvim u redu. Većina pomenutih ovih dana su mi govorili „eeej, jesi vidio? Marčelo kod nas“, dodajući gotovo retoričko „dolaziš li?“. Govorio sam „da, naravno“, ali bio sam duboko zabrinut kao onda kada ti je nešto toliko važno, a nimalo ne zavisi od tebe i ostaje ti samo da se nadaš da će da bude oke. Jer, u redu je kada je to neki drugi grad, u redu je kada su to neki drugi ljudi, kada si i ti gost, pa ti je svejedno. Ali, sada je tvoj grad, tvoji ljudi, tvoja odgovornost iako nisi organizator, iako niko od pomenutih tvojih nije.
A taj tvoj grad je mnogo toga i još više, jer: Soundtrack : Marčelo, „Ponos“, scena prva:
-Dobar dan! – izgovaram sa osmijehom i srdačno.
-Dobar dan, izvolite – dobijam hladan, automatski odgovor.
-Džon Fante, „Upitaj prah“ – izgovaram optimistično.
-Kako si rek’o? Džon? – upita me sumnjičav pogled. –
-Fante.- ponovim mirno.
-FantA?! Nikad čula! Ko je taj? – pita me nadmeni osmijeh, ponosan u svom neznanju.
-Ništa. Zaboravite. Doviđenja.
Ne, ovo nije razgovor sa promrzlim prodavcem polovnih knjiga na štandu, koji puši jeftine cigarete i cupka u mjestu. Oni nisu takvi, oni su uvijek fini. Čak i kada ne znaju, spremni su da nauče, potraže, raspitaju se. Da okrenu „nekog svog starog antikvara“, da prevrnu svijet i rode knjigu za koju ste pitali, jer zaboga „kod mene nema da nema“. Još ako ste kojim slučajem profesor jezika i književnosti, a na (ne)sreću jeste, onda je angažovanje maksimalno. „Da se brukam pred profesorima, ej! Taman posla. Ima da je nađem.“, kao da govore.
Tako da… nije na štandu, nije na ulici, nije pred zadrugom. Pomenuta scena odigrala se u biblioteci mog grada, u vrijeme kada sam opsesiju Fanteom pokušao liječiti u tada najlogičnijem mjestu za te vrste bolesti, BIBLIOTECI. Međutim, pogriješio sam. Nisu imali lijek i nisu čuli za njega.
I TO JE MOJ GRAD.
Zato neupućenost, zato nesposobnost da se otvori pretposljednja stranica bilo koje Šelićeve knjige (čak neke ne treba ni otvarati, biografija autora je na koricama), zato prepuštanje slučaju, zato nemar, zato nezainteresovanost.
Zato „popularni tekstopisac za tinejdžere“, zato „prezime nema padež“, zato „bašmebrigalaštvo“! Ali, svaki grad ima dvije strane medalje. Ponekad, na sreću, i onu treću, jer: Scena druga (Soundtrack: Marčelo & Filteri, „Srećna strana medalje“):
-Dobar dan. – izgovaram jedva čujno.
-Dobar dan! – odgovara mi širok osmijeh, ostavljajući knjigu i prekidajući čitanje.
-Džon Fante, „Upitaj prah“ – izgovaram nakon dubokog uzdaha, poučen prethodnim iskustvom.
-Jaooo! Imala sam LOM-ovo izdanje, samo malo! Fante, Fante… imam samo „Put za Los Anđeles“… jao baš mi je žao. Mogu Vam naručiti… ako Vam nije dugo čekati dva do tri dana…
-Nije! Naravno! – izgovaram euforično.
-A volite Fantea? Za mene je on jedan od…
Scena se odigrala u jed(i)noj knjižari u mom gradu koja zaista prodaje KNJIGE i SAMO KNJIGE, a razgovor se pretvorio u najljepšu razmjenu mišljenja sa ženom koja je 90 posto tih istih knjiga pročitala, koja je u ovom i ovakvom vremenu odlučila da otvori knjižaru i koja je uspjela da se toliko izoluje od stvarnosti da nikada nije čula „Despasito“, ali savršeno zna za Frenkija i Kontru, za Remi i Elemental, za Marčela.
Sa ženom koja u svom kutku svemira organizuje čitanje romana, razgovore o pročitanom, animira djecu da čitaju (barem dok pune telefone). Sa ženom koja svaki dan od jutra do mraka neumorno čeka u svojoj knjižari da možda, eto slučajno, zaluta neki novi zaljubljenik u književnost, pisanje, život. Ako i ne dođe danas, doći će sutra, sigurna je u to. Pred istom sam shvatio koliko sam zapravo malo pročitao uprkos izučavanju književnosti i višegodišnjem studiranju na Filološkom, postidio sam se pred njenim znanjem i oduševio njenim postojanjem.
I TO JE MOJ GRAD.
Zato mnogo klinaca mog grada koji su iščekivali Marčelov lik, jer zbog njegovih koncerata idu u druge gradove. Zato mnogo učenika, studenata, profesora jezika koji su čekali promociju Šelićeve knjige, jer cijene stvaralaštvo. Zato jer je svako od njih razumio Markove razloge za otkazivanje i podržao njegovu odluku.
I TO JE MOJ GRAD.
Zato, Marko, vidimo se nekom drugom prilikom. U našem ili nekom drugom gradu. Sasvim svejedno. Rispekt, pozdrav, mir.
