Ako neki klub postoji samo dvije i po godine i za tako kratko vrijeme ostvari takav napredak, da dođe do elitnog ranga srpskog fudbala, onda je to samo pokazatelj kako se vrijedno i naporno radi u ovom sportskom kolektivu.
Kada nešto ne radite iz materijalnih razloga, nego iz prave ljubavi prema ovom sportu onda ovakve rezultate kakve je ostvario ženski fudbalski klub ”Rad” iz Beograda itekako zaslužujete. Djevojka koja očarava svojom pozitivnošću, a po čijoj je ideji zvanično počeo sa radom ŽFK ”Rad” je zasigurno jedan od najsvijetlijih primjera za sve mlade djevojke sa ovih prostora i šire.
Jelena Polić, 25-godišnja djevojka iz Beograda trenutno igra za ŽFK ”Rad”, a ujedno je i potpredsjednica kluba, te profesionalni sudija proteklih nešto više od pet godina. Ova predivna djevojka sve ovo uspjeva da radi sa takvom lakoćom, što dokazuju i svi dosadašnji rezultati, tako da vjerujem da će vam ovaj moj razgovor sa njom utoliko prijati kao i meni.
Zašto baš fudbal, a ne neki drugi sport i da li je ženski fudbal i dalje tabu tema na ovim prostorima?
Kroz fudbal je najbolje u prvi plan izbio moj karakter. Jednostavno to je sport koji mi najviše odgovara i koji mi je dao svu potrebnu slobodu i kreativnost da radim ono što volim. Nažalost ženski fudbal na Balkanu još uvek je previše marginalizovan. Važi za tabu temu i shodno tome fudbalerke ljudi doživljavaju kao neobičnu pojavu.
Kako je izgledao početak tvoje fudbalske karijere?
Moji fudbalski koraci počeli su dosta kasno, pred kraj srednje škole. Drago mi je što sam dokazala da je upornost i dobra volja osnov svega i da vreme nije nikakvo merilo za procenat uspešnosti. Ostvarila sam se onoliko koliko sam želela kao fudbalerka, fudbalski sudija sam već pet i po godina i moj rad na poboljšanju stanja ženskog fudbala u Srbiji gotovo svakodnevno raste.
Imaš li neki poseban ritual prije utakmice?
Što se rituala tiče sa mnom to ide malo teže. S obzirom da mi je zvanična funkcija potpredsednik, pre početka utakmice nemam dovoljno vremena za koncentraciju na terenu, već je uglavnom to rešavanje problema oko papirologije, opreme, isplate službenih lica, publike itd…
Kako momci reaguju kada im kažeš da se profesionalno baviš fudbalom?
Obično su svi iznenađeni, ali reakcije su stvarno pozitivne. Kroz šalu kažem ”dok mi ne vide listove niko mi ne veruje da sam fudbalerka”, što je u praksi i bio slučaj. Bude im interesantno da sa djevojkom komuniciraju na tom nivou što se tiče fudbala.
Po tvojoj ideji i ideji direktora omladinske škole Željka Mijovića, ženski fudbalski klub ”Rad” zvanično je počeo sa radom prije samo dvije godine, a već ste uspjeli da napravite nevjerovatan uspjeh, plasirati se u Super ligu Srbije za žene i osvojiti Kup Beograda. Kako vam je to uspjelo?
Dosta energije, truda i borbe uloženo je u ovaj projekat. Izazov lično za mene bio je veliki s obzirom da FK ”Rad” važi za rasadnik talenata i ima jednu od najboljih omladinskih škola u regionu. Trudili smo se da pokažemo i dokažemo svima da smo dostojni tog grba i da ljudi imaju poštovanje prema nama. Dobrim radom, porodičnom atmosferom uspeli smo da ostvarimo zacrtane ciljeve sa početka i napravimo zapaženije rezultate. Postali smo prepoznatljivi po zalaganju, dobrim partijama i pre svega aktivnostima van zelenog tepiha na koje sam jako ponosna.
Kakva su tvoja očekivanja od debitantske sezone u Super ligi?
Očekivanja u najelitnijem rangu takmičenja su pre svega realna. I opstanak je velika i teška želja u ligi koja nema loših timova. Konkurencija je velika, u pitanju su klubovi koji iza sebe imaju troduplo više staža u Super ligi, nego što mi postojimo. Ali idemo polako, korak po korak pa kako bude.
Tvoja poruka za sve djevojke iz BiH (Republike Srpske), zašto odabrati najvažniju sporednu stvar na svijetu?
Imam dosta prijatelja po Bosni i Hercegovini i upućena sam u stanje ženskog fudbala u svim gradovima. Raduje me činjenica da broj klubova u Republici Srpskoj raste i da se sve više mladih devojčica priključuje najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Poručila bih svima da ostanu dosledne isključivo samo sebi, da veruju i da se bore. Ni na koga ne treba previše računati da ne bi došlo do razočarenja. Radite na sebi, svojim ambicijama i ciljevima, i uspeh je zagarantovan.
