“Ljudi su prestali da mi se javljaju dok sam bila u bolnici da me ne bi uznemiravali. Kada sam došla iz bolnice, oni se i dalje nisu javljali, trebalo je da okrenem veliki broj telefona i svima kažem – “Vi me ne uznemiravate, vi ste meni potrebni”, a ja sam okrenula samo nekoliko brojeva i čula istu priču: “Tvoj telefon je bio isključen, nismo mogli da te dobijemo”.
Naravno da nisu mogli, jer sam bila dva i po meseca u bolnici, a tamo je na sreću, telefon zabranjen.
Evo sada sam tu, željna da se vratim u život pozorištu, na filmu i televiziji. Znam da imam šta da pružim.”
Ono što me je pogodilo više od same Nedine smrti je ova njena izjava nakon izlaska iz bolnice, ovaj vapaj i krik da joj se pomogne.
Osećam se poražen kao čovek, ljudsko biće…
Kada smo i kako dozvolili da budemo gluvi, slepi i nemi za ljude oko nas?
Verujem da svako ima neku Nedu u svom okruženju, usamljenu, nemoćnu da se izbori sa životom i depresijom zbog koje je dva puta već bila na ivici života za kratko vreme.
A nije moralo ovako da se završi, nije!
Izvini Nedo!
/Aca Perić/
