Zahvaljujući viziji jednog čoveka Beograd je dobio najprometniji most u bivšoj Jugoslaviji. Put od ideje do realizacije izgradnje “Gazele” bio je trnovit. Gradonačelnik Branko Pešić imao je mali gradski budžet za tako ambiciozan projekat, pišu Urbane strane.
Savezna i republička vlada nisu htele da finansiraju most sa šest traka, JNA nije htela da ustupi zemljište na Autokomandi. Očekivalo se konačno raseljavanje nelegalno podignutog naselja Jatagan-mala. Ipak, od 1965. do 1974. godine dok je stolovao u Starom dvoru, pored “Gazele”, izgrađeno je deset kilometara auto-puta, prokopan je Terazijski tunel, urađeni su podzemni prolazi na ovom trgu.
Ada Ciganlija je postala uređeno kupalište, a podignuti su Hala “Pionir”, SRC “25. maj”, “Pinki”, “Olimp”, Muzej savremene umetnosti… Na kraju njegovog drugog mandata završena je izgradnja Palate “Beograđanka”, a započeta izgradnja Zapadne i Istočne kapije Beograda.
Kako je Branko Pešić obezbedio novac za sve ove projekte?! U tri reči – bio je mangup! I to pravi, gradski. Pored prirodnog šarma i finih manira, glavno “oružije” su mu bili sok od jabuke i maline.
“Iako je bio čest gost kafana, nije pio alkohol od 1954. godine. Bio je preke naravi, voleo je da se pobije, pa je zbog karijere odlučio da pije isključivo sok od jabuke i maline”, za Urbane strane priča Lazar Pešić, Brankov sin.
Kada bi za svoje ideje bio odbijen od saveznih i republičkih institucija, novac za projekte je tražio u beogradskim fabrikama. Prestonica je šezdesetih godina imala četrdeset ozbiljnih industrijskih giganata. Svakodnevno je obilazio fabrike, razgovarao sa tadašnjim rukovodstvima, ali obećani novac je bio mali. Promenio je taktiku, odlučio je da primeni “kafansku diplomatiju”.
Sa konobarima je uvek bio u dogovoru. Kelneri su znali, ako se te večeri pije crveno vino, njemu bi sipali sok od maline, a ako bi pili belo vino, on bi u čaši imao sok od jabuke. I tako je on napijao “glavonje”, a onda ih sveže pameti ubeđivao da višak novca ulažu u izgradnju “Gazele”, “Pionira”, tunela, podzemnih prolaza… Maligani su odradili svoje. Pešić je, kao šahista, hladne glave matirao sve redom.
Kao najtvrđi orah važila je vojska. JNA nije marila za to što je kroz Beograd trebalo da se izgradi moderan auto-put. Na prostoru današnje petlje na Autokomadi, kod Topovskih šupa, 1967. godine nalazile su se stare kasarne i logor. General Ivan Gošnjak je Pešića isterao iz kancelarije, kada mu je ovaj ponudio 43 hektara zemlje u Makišu, a da armija napusti plac od 10 ari koji je na trasi budućeg puta.
“Tražio je dodatne tri milijarde dinara. Te pare gradska kasa nije imala, pa je tata pribegao lukavstvu. Na jednom prijemu, ispred holandskog kralja i kraljice glasno je hvalio Tita, kako mu on pomaže oko izgradnje prestonice. Maršalu je bilo milo kako ovaj lepo govori o njemu, pa mu reče, ‘šta god ti treba, ja ću ti pomoći'”, priseća se Brankov sin Lazar.
Već sutradan Pešić piše pismo, u kome ukazuje potrebu za izgradnjom glavne magistrale preko vojnog logora. U uvijenoj formi je saopštio svoj razgovor sa Gošnjakom. Tito, svestan da je pred inostranim zvanicama obećao pomoć, uzvraća pismom u kome kaže da je sve sređeno.
Najtvrđi na parama je bio Edvard Kardelj. Za Beograd nije hteo ni dinar da da. U to vreme, Beogradu je bila potrebna nova mreža za napajanje grada. Stara infrastruktura je bila dotrajala. Međutim, Kardelj je obustavio sve. Kažu da je naredio da se Beogradu ne da ni dinar za to. Pešić, stari lisac, znao je gde Kardelj živi na Dedinju, te pozove svog čoveka iz “Elektrodistribucije”.
“Tata je u tajnosti naredio ovom čoveku iz Elektrodistribucije da namerno svaki dan po dva-tri sata isključuje struju u kvartu gde živi Kardelj. Njegova supruga Pepica se zbog toga nervirala. Zvala je i žalila se tati. A on kao naivno, govorio da je sistem star, da mora da se menja, a da Grad nema para za to. Pošto su u Kardeljevom komšiluku bile rezidencije ambasada, SFRJ nije smela da se bruka. Pare su obezbeđene, a Beograd je dobio novu elektro-mrežu”, objašnjava Lazar Pešić.
/Nedeljnik/
