Svi smo mi nekad, dok psi još nisu bili statusni simbol, imali nekog Džekija.
Džeki je bilo obavezno ime za psa.
Džeki je jeo šta mu daš, znao je štošta, živeo je prilično dugo i voleo te do kraja života.
Nije ti bilo važno ni odakle je Džeki, ni da li ima pasoš, ni ko mu je majka. Džekiju nisi gledao u zube, u rep, u dlaku.
Jednostavno, hteo si psa. Ili ako ga i nisi hteo, pomogao si mu i spasio mu život, pa si ga u međuvremenu zavoleo.
Nije ti bilo važno što Džeki ne može u tržni centar. Pa ni u kafić. Znao si da Džekiju to ni malo nije važno. A nije bilo ni tebi. Ako si hteo da se igrate, vodio si ga na livadu. Bacao mu lopticu. Bili ste tako srećni, Džeki i ti.
Džekiju nisi kupovao odelo i cipele. Pravio si mu kućicu sa dobrom izolacijom ili ga puštao u kuću kad je hladno. Bilo je tako jednostavno, mnogo si se trudio da opravdaš Džekijevo poverenje. Srećni ste bili Džeki i ti.
Sada Džekija možeš da nađeš samo u ponekom oglasu, u kome neka dobra duša moli da mu pružiš makar privremeni smeštaj.
Makar privremeni, jer je onaj stalni zauzelo već neko drugo, vrednije kuče. To kuče je sada moderno. Skupljao si mesecima novac da ga kupiš. Džekija će već usvojiti neko drugi. Ti već imaš jednog. On je sav tvoj svet. Ima gomile pratilaca na instagramu.
Ovo nije tekst protiv tvog rasnog psa, ako ga imaš voli ga i mazi. Ovo je tekst za sve Džekije sveta, kojih ima tako mnogo, a na koje niko ne obraća pažnju.
Ako već želiš psa, okreni se oko sebe. Na sve strane, u svakoj ulici i na svakom ćošku neki Džeki spreman je da te voli. Tako lako i pametno, kako samo divni mešanac zna.
Ulepšaj mu život.
On tebi svakako hoće.
Tekst preuzet sa Nemir u Svemiru
/Lola magazin/
