Iako je prvobitna ideja bila da nam prvo zaustavljanje bude tek po dolasku u Visoko, na našu veliku radost to nije bilo tako.
Prednost kretanja na put u ranim jutarnjim satima je mnogostruka. Jedna od tih prednosti su i manje gužve na cestama, jutarnja svežina zbog dnevnih visokih temperatura, ali pre svega prirode. Priroda u jutarnjim satima je nešto posebno. Pratiti rađanje Sunca dok dostiže svoj maksimum, prirodne pojave koje se dešavaju samo u jutarnjim satima je nešto zaista neverovatno i pravi melem za oči. Upravo zbog te prirode smo odabrali put Banjaluka (kao početna tačka), preko Kneževa ka Visokom. Negde na putu do Kneževa smo se morali zaustaviti da bi na kratko uživali u toj lepoti.
Visoko dolina Bosanskih piramida. Jedna od naših usputnih stanica na putu do krajnje destinacije. Iako smo prvo mislili ići i krenuli ka piramidi Sunca, uz par smernica meštana za put (jer je put ka piramidi kao kozija staza pod nagibom od 89 stepeni) dobijamo informacije da ipak posetimo „tunele“. Njihov savet prihvatamo sa radošću samo da se maknemo sa ove ceste.
Kako smo Radagast smeđi (uskoro beli) i ja došli relativno rano (08:20) a prva grupa u obilazak tunela kreće tek u 9:30, vodič nam savetuje da posetimo park koji se nalazi u blizini. Ulazak je besplatan. Park je ogroman, lepo osmišljen, iako još uvek u fazi radova.
Dok hodate kroz njega, istražujete, čitate smernice imate stvarno osećaj nekog mira i spokoja. Da li zbog same prirode, jutarnje tišine i mira ili zbog uticaja samih piramida ne bih znao da vam kažem. Pošto nam je vreme bilo relativno ograničeno na nekih sat vremena, uspeli smo da „preletimo“ samo mali deo parka, dok je ostatak ostao, barem za sada, neistražen.
Karte za ulazak koštaju od 5KM do 20KM. Najjeftinija karta (5 KM) je za one koji idu sami, bez vodiča, i pretežno su to ljudi koji su više puta bili tu i koji idu da meditiraju unutra. Karte za domaće turiste su 6 KM a za strance su 20 KM. Svaka grupa dobija svog vodiča, koji vas vodi kroz tunele i priča celu priču. Od dodatne opreme dobijete šljem i putovanje može da krene.
Na samom ulasku vodič nam skreće pažnju na to da ulazimo pod zemlju i da bi moglo da bude klaustrofobično. Istog momenta jedna žena se hvata za glavu i uz uzdah zaprepaštenja shvata da se boji i počinje lagano da paniči. Na našu sreću njena kolegica je vraća na fabričko podešavanje i oslobađa straha na samo nama jedinstven način. Obilazak tunela traje nekih 45-60 minuta. Vodiči celo vreme pričaju, iznose činjenice i obasipaju sa tonom informacija koje nije moguće zapamtiti. Iako je jun mesec, unutra je poprilično hladno, pa bi vam savetovao da ponesete i nešto dugih rukava, a i patike debljeg đona. Celo vreme dok hodate gazite po utabanoj zemlji koja je vlažna i baš lepo hladi. Dok tura traje nećete se smrznuti, ali ako planirate duže biti obucite se. Istražen je samo jedan mali deo tunela. Prema rečima vodiča iskopavanje je jako skupo, budući da se svaka lopata, svaki kamen posebno analizira. Kako su nam rekli, ovo mesto bi moglo da bude kolevka najstarije civilizacije na našoj planeti. U tunelima se nalazi veliki kamen na kome se vide uklesani simboli.
Bočni tuneli koji su bili zatrpani polako sami počinju da „ključaju“ i da se otrpavaju.
Čak je pronađena i pitka voda koja se procenjuje na nekoliko hiljada godina starosti. Kakva to civilizacija pravi svoju „kuću“ tamo gde su podvodne vode? Kada je nama poznato da ih tu ne valja graditi i da su izvor brojnih bolesti, među kojima je i karcinom. E, vidite gradi ih ona napredna, koja zna da neutrališe štetno dejstvo podzemnih voda. Kako? To će vam ispričati vaš vodič u obilasku.
Pitanje koje se postavlja je zašto je neka tako napredna civilizacija zatrpala tunele? Zbog čega se skriva ili šta skriva ili od koga? Šta ih je ili ko nateralo na to? Neka opasnost sa ove planete ili iz dalekog svemira? Na ova i brojna druga pitanja verovatno nikada nećemo dobiti tačan odogovor. Jedino što nam preostaje da pratimo tok iskopavanja i nove pronalaske ili da sami razvijamo svoje teorije.
Moj savet je da u obilazak tunela krenete među prvim grupama, jer po izlasku nas je dočekalo more turista koji su čekali svoj red da uđu, dok ih je još pristizalo privatnim automobilima i krcatim autobusima. Ostatak dana (nekoliko sati) možete posvetiti obilasku i istraživanju parka. Naravno sa rancem na leđima i popratnom opremom za prirodu, udobnim i stabilnim patikama, jer imate rute preko brda sa, naravno, brdskim stepenicama.
Mi svoj put nastavljamo ka sledećoj usputnoj destinaciji – Miljevini. Do nje se stiže kroz kanjon reke Bistrice. Sama vožnja kroz kanjon je fantastična. Pogotovo kada siđete sa autoputa kojim se vozite 130 na sat i nakon 5 minuta imate osećaj da stojite. Istinska adrenalinska poslastica za svakog pravog vozača. Puno promena brzina, uspona, opasnih krivina i fantastičnog pogleda. U kome će naravno više da uživa suvozač, ukoliko mu se ne smuči od vaše vožnje.
Miljevina je inače poznata kao rudarsko mesto, ali i po Peščanim piramidama zbog kojih smo ustvari i svratili tu. Uz pomoć google maps nećete imati problema da ih nađete. Ono na šta treba da obratite pažnju je svakako put. Od glavne ceste do piramida ima nekih 15 minuta spore vožnje. Ali baš spore, jer je put na pojedinim mestima toliko loš da morate baš polako. I većim delom je makadamski. Ali sve u svemu može se doći i vredi se malo namučiti da bi se videlo ovo čudo prirode.
Piramide su nastale erozijom tla. Neprestanim smenjivanjem mrazeva, letnjih vrućina, kiše i jakih vetrova. Ovaj proces traje i dan danas, stoga piramide još uvek rastu. Slične su onima u Bašti bogova u Koloradu, Dolomitima u Italiji i Đavoljoj varoši u Srbiji. Iskreno se nadam da ćemo i mi prepoznati turistički potencijal ovako retkog prirodnog fenomena i nešto uraditi po tom pitanju.
Negde između 14-15 sati stižemo na naše odredište. U Foču. Tu se nalazimo sa Zokijem da preuzmemo ključeve od stana. On nas dočekuje domaćinski, pokazuje stan i sipa nam po čašicu dobrodošlice. Raspitujem se gde ima dobro da se klopa jer celi dan u putu smo zaboravili na hranu. Zoki nam preporučuje restoran Mocart, i bez sekunde oklevanja odlazimo tamo. Zaboravio sam reći da smo u Foči u neku ruku poslovno i da moj saputnik poznaje Foču poprilično dobro. Tako da pronalazak restorana nije bio problem. Ispostavilo se da je restoran krcat ali ipak uspevamo da nađemo slobodan stol. Čini mi se da smo potrefili dan dodela diploma ili svedočanstava jer su svi bili svečano obučeni i mlatili sa diplomama. Na to nismo mnogo obraćali pažnju jer smo imali prečeg posla – odlučiti šta da jedemo i uspeti nahvatati konobara koji samo što nije pao sa nogu od gužve u kojoj je radio. Bez obzira na to sve, hrana je došla u rekordnom vremenu,a pre svega bila je ukusna i cenom pristupačna.
Punih stomaka i zadovoljni Radagast odlučuje da mi malo pokaže Foču na putu do stana. Ipak je tu proveo svoje studentske dane. „Foča je mali gradić gde svako svakog zna“, dok mi to govori u daljini nazirem poznati obris svoje drugarice. Prilazim, pozdravljamo se i upoznajem ih. Tu razmenjujemo uobičajen dijalog kada se sretne dvoje ljudi. Ostatak puta zadirkujem Radagasta kako sam pozdravio više ljudi od njega iako nikada pre nisam bio u Foči.
Pošto je do noći još dosta vremena odlučujemo da odemo na jedno brzinsko kupanje. Odlazimo na reku Ćehotinu. Kako je prošlo 18h i sav normalan svet je izašao iz vode i lagano se suši i sprema da ide kući. Mi jedini ulazimo. Kada kažem 18h to ne čini ništa spektakularno kada se kupate na jezeru, bazenu ili ravničarskoj reci kao kod nas. Ali ovde… voda je led ledena. Skupljamo snage, kvasimo se i buć. Bilo je to jedno stvarno brzinsko ali slatko kupanje.
Nedugo zatim dolaze dva ribolovca, sa kojima ulazimo u priču. Kroz razgovor dolazim do jednog jako zanimljivog podatka. Kako sam se požalio na hladnoću vode, on mi je ispričao kako su oni još kao deca kupali se u Drini i onda trčali u Ćehotinu da se ugreju. A kada sam spomenuo da trebam ići na rafting na Taru. Samo je još dodao da je Tara tri puta hladnija od Drine. Pa sada zamislite kako je tek ta voda hladna.
Dok je Radagast bio na jutarnjoj službi ja odlučujem da još malo istražim grad i sumiram utiske pre poslaska kući. Moram priznati da me Foča pozitivno iznenadila. Znao sam da je studentski grad (medicinski, stomatološki i bogoslovski fakultet), ali da je tako mali grad toliko živ je stvarno lepo za videti. Naveče dok smo sedeli u kafiću koji je bio krcat kao i svi u okolini, ljudi neprestano šetaju. Stekao sam utisak da se sve vrti oko glavnog trga i dve paralelne ulice. Tu se kreće najveći broj ljudi, a tu se nalazi i policija, vatrogasno, pekare, čitaona za studente, gradska skupština, bioskop. Sve na malom prostoru i na dohvat ruke. A ako samo malo izađete iz centra čekaju vas nestvarni pogledi na prirodu. Pre svega mislim na reku Drinu sa njenom nestvarnom bojom.
Pored fakulteta, u Foči se nalazi i jedan od najstrožih zatvora u BiH, tri crkve (Svetog Vasilija Ostroškog, hram Svetog Save i Svetog Petra Dabrobosanskog).
Dok sam istraživao grad uočio sam dosta murala i stvarno sam bio ponosan na njih. Lepo je znati da Fočaci vole, cene i neguju našu istoriju.
Za prvu posetu Foči ja sam oduševljen, od gostoprimstva ljudi, pre svega Zokija i njegovog stana (sve preporuke, apartman Marina) i moje drugarice koja me odvela na tako ukusan ručak (hvala na lepom druženju), do prirode, duše grada i samih ljudi u njemu.
I za kraj murali. Uživajte
Pratite ”Micro mrežu”:
