Juče se jedna majka požalila na fejsbuku na upravu lokalnog fudbalskog kluba, jer je deci sa posebnim potrebama dozvolila da trenira sa normalnom decom, karakterišući taj potez kao ’’još jedan primer ljudske nesvesti’’.
’’Kad neko nema trunku zdravog razuma i kritičnosti, onda to proglašava za dobročinstvo. Ali na račun drugih’’, dodala je i nastavila: ’’Taman što smo se sin i ja poradovali jer dolazimo u novi fudbalski klub, sa velikom tradicijom, pun profesionalaca, pogotovo što nam je stadion blizu i taj teren dobro poznajemo, zadesio nas je šok: došavši na trening pre par dana, uplašio me prizor nekih spodoba koje vrište i tumaraju po terenu. Kasnije saznadoh da se radi o ’’deci s posebnim potrebama’’.
Baš kao pederi i lezbejke, i oni jedva čekaju da se na neki način ugrade u realnost normalnih i uspešnih ljudi (u ovom slučaju dece). I ovde im je to uspelo. Biće jednaki sa nama, pa makar to bio i fudbal. Posle celog radnog dana i velikih napora da, kao samostalni roditelj, dovedem svoje dete, sa vanrednim talentom, da igra fudbal, dočekuje me ovaj prizor… Šta reći, šta više učiniti da se ovaj narod opameti?! Onom ko je došao na tu ideju, imam da kažem: stoko da bi stoko jedna! Evo ti status da čuješ kakvo mišljenje imam o toj humanosti na račun zdrave i talentovane dece.’’ Kraj citata.
Svako slovo je vrištalo.
Svaka rečenica, misao, opekla do granica te iste ljudske nesvesti.
Pa još i nešto malo preko.
Majko…? Ženo…? Nominalna vlasnice zajedničkog imenitelja ’’čovek’’…?!
KO SI…?! Odakle si?
Iz čijih si jasala ispala…?
Ko je zaboravio da ti kaže šta jeste dobročinstvo?
Šta jeste humanost…? I kako se (ne) postaje čovek?
Čovek se ne postaje samim činom rođenja, prvim udahom ni prvim glasnim, izbezumljenim plačem.
Čovek se postaje kasnije, na terenu. Fudbalskog kluba sa ili bez velike tradicije, svejedno.
Čovek se postaje, ako ne pre, a onda barem u onom porodilištu, u sobi sa dvanaest kreveta koju deliš sa dvanaest majki i dvanaestoro dece od kojih je jedno možda malo drugačije.
Malo posebnije. Malo tiše plače, malo teže diše. Srce mu malo sporije kuca.
Možda ne vidi? Možda ne čuje? Možda će svoju majku prepoznavati samo po obrisima.
Možda nikada neće uspeti glasom da joj kaže da je voli.
Ali će je voleti. Silno. I ona njega.
Istom onom ljubavlju kojom sve majke ovoga sveta vole svoju decu.
Čak i kada ta deca nikada sasvim ne odrastu, čak i kada ih obuzme onaj neprijatni osećaj dok guraju ulicom kolica sa detetom koje bi već odavno trebalo da hoda, čak i kada slučajni prolaznik slučajno okrene glavu, od slučajnog prizora posebnosti na koju nije navikao.
Voleće ga i onda kada je pitaju zašto ne rodi drugo.
Zašto ga ne da u neku ustanovu.
Zašto se toliko trudi da ga upiše u normalan vrtić, u normalnu školu, u normalan fudbalski, košarkaški, odbojkaški, kakav god klub?
Zašto joj toliko smeta, kada mu pored imena prišiju te ’’posebne potrebe’’.
Zašto toliko boli kada si majka tog istog deteta s posebnim potrebama?
Zato što njeno dete nije ’’spodoba koja vrišti’’.
Zato što njeno dete ne ’’tumara’’.
Zato što se ne ugrađuje u tuđe živote ništa više od nas ostalih, recimo, normalnih.
Jer, nije hendikepiran onaj ko nema ruku, nogu, oko, ni onaj slep, gluv, nem.
Nije hendikepiran ni onaj koji penjući se uz stepenice mora da izbroji do sto i unazad, koji pere ruke po nekoliko puta, ili ne ume da sedi mirno.
Hendikepiran je onaj čiji se patrljak ne vidi. Onaj čije je srce samo mišić neophodan da krv snabde tkiva kiseonikom. Onaj ko je u stanju da pomisli da je bolji od drugih. Drugačijih. A nije.
Jer nisu drugačiji. I nisu to nikakva deca sa posebnim potrebama.
Nisu tek puka greška u hromozomu.
Nisu škart.
Ni roba s greškom koja se daje u bescenje.
To su posebna deca sa običnim potrebama.
Deca kojoj je potrebno da vole i da ih se voli.
I, o da, isti su kao mi.
Od mnogih verovatno i bolji.
/Daniela Bakić/Lola magazin/
