Prominuli talasi na Savi…
Sakrili se kradom pod lokvanje,
Sve k’o časi i predačka znanja,
treni zloće a i radovanja.
Ali osta jota u nebesa,
Jedno kube i bijela kula,
Uspomena na te ne precvjeta,
Mili hrame s devedeset ljeta.
Podiže te prota sa šeširom,
i tergovci redom varošani,
Da poslužiš za čestita čada,
Ti svetinjo sred Gradiškog grada.
Eh, milošto presvetih otaca,
na crkvištu starodrevnih zida,
Volja višnja takva ne bijaše,
Nego da te poruše ustaše.
Da utihnu đuvegijski pucnji,
Da pozaspu kola i tambure,
Pred dverima hrama od Pokrova,
Da nestane Liturgije slova.
Ko što feniks iz žara voskrese,
k’o što izvor sakrit se ne može,
tako i ti ponovo zasija,
Bože hvala i oče Ilija!
