”Rođen je 16. oktobra 1920. u selu Rogolji, Bosanska Gradiška, Bosna i Hercegovina. Tekstilni radnik. Potiče iz siromašne seljačke porodice. O njegovom detinjstvu skoro i nema podataka. Sam je nerado govorio o teškom i siromašnom životu svoje porodice”.
”Osnovnu školu završio je u rodnom mestu. Zbog siromaštva i bede, u najranijoj mladosti napustio je očevo ognjište i otisnuo se u svet da potraži rada i hleba. Kao 16-godišnji dečak došao je u Beograd da izuči neki zanat. Zaposlio se u ”Beogradskoj tekstilnoj industriji a. d.” na Karaburmi i počeo da uči zanat. Družio se sa naprednim radnicima i skojevcima i ubrzo se priključio u političku delatnost tekstilnih radnika na Karaburmi. Od 1937. godine bio je aktivan u sindikatima, naročito među tekstilnim radnicima. Oko sebe je okupljao mlađe radnike i sa njima politički radio. Radio je sa neobičnom energijom i istrajnošću, pa je bio voljen i cenjen ne samo od svojih vršnjaka već i od starijih i politički mnogo iskusnijih radnika. Već tada je član SKOJ-a.
U velikom štrajku tekstilnih radnika na Karaburmi, u ”Beogradskoj tekstilnoj industriji a. d.”, decembra 1937. i januara 1938, bio je jedan od organizatora štrajka i član štrajkačkog odbora. Isticao se odličnošću u organizovanju i vođenju ovog štrajka. NJegovi drugovi, koji su sa njim učestvovali u iorganizovanju ovog štrajka, sećaju se njegovih vatrenih nastupa pred radnicima. ”Drugovi, mi smo se sinoć dogovorili da danas prekinemo rad. Od našeg jedinstva zavisi hoćemo li uspeti. Pripremili smo se dobro, znamo koje ćemo zahteve postaviti upravi. Moramo istrajati i pobediti! Ako zapne, dobićemo pomoć i od naših drugova.”
Posle ovog štrajka, krajem januara 1938, postao je član KPJ. Od tada do početka rata jedan je od politički najaktivnijih radnika na Karaburmi. Učestvovao je u svim akcijama radničke klase, omladine i građana u Beogradu pred rat, koje je organizovala i vodila KPJ. U velikim demonstracijama i manifestacijama 27. marta 1941. godine predvodio je radnike sa Karaburme.
Posle kapitulacije Kraljevske Jugoslavije, član je 5. rejonskog komiteta KPJ na Karaburmi, a u leto 1941. i član MK KPJ za Beograd. Radio je na organizovanju sabotaža i oružane borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika u gradu, a zatim na upućivanju boraca iz Beograda u partizanske odrede. Učestvovao je u poznatoj smeloj i uspešnoj akciji otmice sekretara PK KPJ za Srbiju i člana Politbiroa CK KPJ Aleksandra Rankovića iz ruku gestapoa, iz bolnice u Vidinskoj ulici 29. jula 1941. godine.
Kao instruktor KP KPj, od avgusta do novembra 1941. radio je u Šumadiji, Najviše u aranđelovačkom okrugu, na organizovanju oruđane borbe partizanskih odreda. Posle povlačenja glavnine partizanskih snaga iz Srbije u Sandžak i istočnu Bosnu, po nalogu PK vratio se u Beograd, na politički rad. Radio je na raznim poslovima u MK KPJ za Beograd, od organizovanja i konsolidovanja organizacije Partije i SKOJ-a do organizovanja oružane borbe i drugih akcija.
Marta 1942. PK KPJ za Srbiju poslao ga je u Zemun, na dužnost sekretara SLžK KPJ. U Zemunu je Stevan sa komunistima i skojevcima organizovao sabotaže u ”Ikarusu”, ”Teleoptiku”, ”Avali” i drugim preduzećima i ustanovama, a zatim i oružane akcije na agente gestapoa, ustaške prvake i agente, nemačke vojnike i oficire.
Uprkos stalnim hapšenjima i ubijanjima komunista, skojevaca, pripadnika NOP-a i rodoljuba Zemuna, neprijatelj nije mogao da skrši NOP u ovom gradu. Iako je opasnost od agenata gestapoa i ustaške policije vrebala iza svakog ugla, Dukić se dosta slobodno kretao, krstareći na svom biciklu gradom, sa jednog zadatka na drugi. Jačanje Partije i oslobodilačke borbe bili su za njega tada osnovni zadaci. Smatrao je da nikakva opasnost i prepreka ne smeju komuniste i rodoljube sprečiti da ispune taj zadatak, jer je to dug svakog poštenog čoveka prema svom narodu.
Jula 1942, sasvim iznenada i uz pomoć izdajnika, uhapšen je na ulici, kada je išao na jedan sastanak. U ustaškom zatvoru podvrgnut je užasnim mučenjima. Ustaše su od njega tražile da otkrije mrežu partijskih organizacija i udarnih grupa u gradu. NJegov dotadašnji revolucionarni rad bio je poznat neprijatelju, pa su nastojali da ga slome po svaku cenu. Uprkos svim mukama nije nikoga odao, nije ništa priznao. ”Za izdajnike nemam ništa”, odlučno im je govorio. Sva mučenja i divljanja ustaša i gestapovaca podnosio je prkosno, pokazujući zločincima kakav je lik komuniste i borca NOP.
Pošto je uporno ćutao i odbijao da govori sa izdajnicima, ustaše su ga batinom prebile i nožom izbole, a zatim ga obesile za rešetke na prozoru njegove ćelije.
Imao je samo 22 godine i junačko srce, koje je svesno žrtvovao za slobodu svojih drugova i svog naroda. Za narodnog heroja proglašen je 6. jula 1953. godine.”
