Izvršioci nasilja i mesto dešavanja
Nasilje je najveći izazov sa koji se suočavaju LGBTI osobe mlađe od 18 godina ali su prisutni i međusobno povezani i incidenti iz domena diskriminacije, marginalizacije i izolacije, pretnji nasiljem, i permantnog prisustva straha od svih pomenutih izazova. Radnje izvršenja nasilja dolaze uglavnom iz dva izvora, od članova primarne porodice s jedne strane, kada su izvršioci nasilja i odrasli i deca – članovi iste porodice. S druge strane, nasilje dolazi od pripadnika vršnjačke grupe, kada su i žrtve i nasilnici deca. Uz to, prisutno je i nasilje trećih lica, najčešće u javnom prostoru od strane grupa i pojedinaca, odraslih i mladih, motivisanih homofobijom. Slučajevi nasilja nad LGBTI decom dokumentuju organizacije civilnog društva koje se bave ljudskim pravima LGBTI osoba. Kroz njihovu praksu u upotrebu je uveden aktivistički pojam “prebrodioci/prebroditeljke” za LGBTI decu i starije osobe sa iskustvom nasilja.
Ne retko se kao izraz društvene i porodične “tolerancije” LGBTI osoba navodi shvatanje da se radi o “bolesnim” ljudima koje treba “lečiti” (posebno u dečijem uzrastu) a ne sankcionisati. U osnovi je ideja da se njihova seksualna orijentacija i rodni identitet može medicinskim putem, kao nekakav “zdravstveni problem” nekim tretmanima i psihoterapijama “lečiti” npr. poput bolesti zavisnosti.
Dokazano je da pokušaji da se promeni seksualna orijentacija ili rodni identitet osobe imaju ozbiljan poguban uticaj na mentalno zdravlje LGBTI osoba, da uvećavaju anksioznost, depresiju i suicidalne misli. Istraživanje sprovedeno prošle godine u Velikoj Britaniji pokazalo je da čak jedna od pet osoba koje su bile podvrgnute konverzivnoj terapiji pokušala je da izvrši samoubistvo. Stručnjaci Ujedinjenih nacija su više puta osuđivali primenu terapije konverzije, koja može da podrazumeva grupne sesije, injekcije koktela mediamenata, elektro šokove i čitanje molitvi u pokušaju da se promeni identitet LGBTI ljudi.
Nemačka je u potpunosti zabranila traumatizujuću konverzivnu terapiju za osobe mlađe od 18 godina, i uvela kazne za primenu iste kod odraslih. A u Francuskoj je početkom ove 2022 godine, u januaru usvojen novi zakon kojim je kriminalizovana takozvana terapija preobraćanja, koja podrazumeva pokušaje da se promeni seksualna orijentacija ili rodni identitet LGBTI ljudi. Usvajanju zakona prethodila je podrška i verskih lidera koji su takođe tražili zabranu terapija preobraćanja.
Problem je što se vršnjačko i porodično nasilje nad LGBTI decom često dešavaju zajedno, tj. istovremeno, obuhvatajući skoro sve kontakte i ceo ambijent u kome se ta deca kreću, žive, školuju se, komuniciraju, bave se sportom i sl. To nasilje se dešava u stambenim objektima, školama, sportskim klubovima i sportskim terenima, ulicama i parkovima, ali i u sajber prostoru internetske komunikacije, što praktično znači da je celokupan životni prostor te dece obuhvaćen incidentimam strahom i/ili rizikom od nasilja.
Posledice
Sveobuhvatnost tog nasija ukazuje na ozbiljnost posledica. Vršnjačko nasilje može da se donekle ublaži podrškom i zaštitničkom ulogom porodice, adekvatnom i blagovremenom institucionalnom reakcijom škole i drugih nadležnih institucija. U slučajevima kada sve to izostane, što je dosta često slučaj, onda su takva deca izložena najvećem životnom izazovu, mogućem samoubistvu. Stopa samoubistva i pokušaja suicida LGBTI dece je svuda u svetu visoka, i u poređenju sa drugim grupama u riziku, spada među najviše.
Fizičke povrede mogu biti različitog nivoa ozbiljnost, trajnosti i učestalosti nanošenja. Još češće od njih su psihičke posledice u vidu dugotrajnih, možda doživotnih trauma, gubitka samopouzdanja, internalizovane homofobije, problema samoprihvatanja, depresije, oštećenih komunikacionih veština, usvajanje rizičnog ponašanja (samopovređivanje fizičkim nanošenjem povreda, uzimanje supstanci poput alkohola i narkotika ili odavanje promiskuitetu, prostituciji, učestvovanje u porno produkcijama). Društvene posledice su drastično slabljenje školskog uspeha, ugrožavanje ili napuštanje redovnog toka školovanja, prevremeni završetak edukativnog perioda bez završene škole, životna stagnacija u raznim životnim aspektima, napuštanje roditeljskog doma, što u kasnijem životu rezultira otežanim ili nemogućim nalaženjem stalnog zaposlenja i sl. Kod neposrednih socijalnih posledica uočava se smanjena ili onemogućena vršnjačka komunikacija, komunikaciona izolacija, nedostatak mreža društvene podrške, pridruživanje uličnim kriminalnim bandama, odavanje kriminalnim aktivnostima kao načinu preživljavanja i sl. Porodične posledice se javljaju u vidu raznih oblika porodičnog nasilja, pokušaja prinudnog lečenja, odricanja i izbacivanja deteta iz roditeljskog doma.
Porodica i društveni kontekst neophodni za prevazilaženje homofobičnog nasilja nad LGBTI decom
U ovom tekstu afirmišemo i zalažemo se argumentovano za stav da je podrška porodice neophodna, kao i da društveno i institucionalno prihvatanje LGBTI dece i mladih u velikoj meri predstavlja nastavak i nadogradnju podrške primarne porodice. Pored javno vođene kampanje „Ne odričem se“, u Srbiji i Beogradu postojale i postoje i druge slične grupne inicijative, PFLAG grupa i Dugine porodice.[1]
Za prevazilaženje trauma odrastanja LGBTI dece i mladih u homofobičnom društvu najvažnija je podrška porodice. Poruka prihvatanja porodice: “Mi te volimo takav (takva) kakav (kakva) si”, i “Mi nećemo da te menjamo”, je jedna od najvažnijih u životu mlade LGBTI osobe. Ali ona nije dovoljna i nije dovoljno efikasna bez odgovarajućeg društvenog konteksta smanjene homofobije. Mišljenja, stavovi, predlozi i sl. u pogledu pravaca poboljšanja dolaze s raznih strana, npr. iz redovnih godišnjih i posebnih tematskih izveštaja nezavisnih institucija, iz istraživačkih zaključaka, kroz stavove organizacija civilnog društva i dr. U svima njima se kao imenitelj uočava zajednička potreba za smanjivanje stereotipa i predrasuda prema pripadnicama i pripadnicima grupa koje su u riziku od diskriminacije, kao i aktivnosti usmerene na promovisanje pozitivne slike u javnosti o LGBTI osobama. Tome svakako doprinose npr. po osmi put uspešno održana Parada ponosa u Beogradu, 13. festival kvir filma – Merlinka, Prajd info centar koji funkcioniše u centru Beograda od 2017. Takođe se, posebno u izveštajima nezavisnih institucija, kontinuirano godinama ukazuje na neophodnost angažovanja države kroz aktivnosti institucija svih nivoa. Važno je uočiti i kontinuirano zalaganje Zaštitnik građana u pogledu podizanja svesti javnosti u pogledu poštovanja prava LGBTI: „Vlada, organi autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave treba da obezbede kontinuirano sprovođenje mera i aktivnosti posvećenih podizanju svesti javnosti o neophodnosti poštovanja prava LGBTI osoba.“ (2018).
U državama u kojima pravna legalizacija istopolnih zajednica postoji već niz godina, dolazi i do drugih kontekstualnih poboljašnja položaja LGBTI osoba. Pravno regulisane istopolne zajednice kao zakonsko priznanje alteriteta, legalizovano je pravo na različitost, pravo ne samo na tolerisanu, već i zakonom aktivno zaštićenu „drugost“. Ono nosi sa sobom pravo na garantovana građanska prava priznata pripadnicima manjina, marginalnih po broju ili društvenom uticaju. Pravno regulisane istopolne zajednice su mnogo više od pukog zakonsko uređenje imovinskih odnosa i građanskog statusa lica na koje se neposredno odnosi, jer je njihovo ozakonjenje znak demokratičnosti jednog društva, njegove otvorenosti i tolerancije. Ono je takođe i znak bogatstva jednog društva i to ne samo kulturnog i moralnog: nije slučajno da države koje priznaju, ili su na putu da omoguće istopolnim parovima zakonsku regulativu njihovog zajedništva, spadaju među države sa najvišim standardom života, mereno materijalnim kriterijumima.
Homofobija se znatno umanjuje pravnom regulativom duginih porodica, jer gubi legitimitet “opravdanog suprostavljanja ilegalnim” zajednicama i “kvarenju dece” u njima. Istopolne zajednice tzv. “dugine” porodice normalizuje, podržavajuć društveni kontekst smanjene homofobije i povećane prihvatljivosti. Zato je neophodno kontinuirano aktivno raditi, u konsultaciji sa nezavisnim institucijama, akademskom zajednicom, civilnim društvom i medijima, i pre i posle zakonske regulative istopolnih zajednica, na promovisanju prihvatanja i poštovanja alteriteta duginih porodica, pre svega radi dobrobiti dece tih porodica koja su najčešće i najbolnije izložena homofobičnom nasilju. Posledično, očekivani rezultat je da bi tim činom društvene afirmacije pripadnici LGBTI zajednice, ne ometajući ni na koji način većinsku heteronormativnost, imali veću pravnu sigurnost, i neophodne uslove da u društvenom kontekstu postaju vidljiviji i uticajniji na dekonstrukciju stereotipa o LGBTI osobama i u zaštiti LGBTI dece od homofobije.
Konačno, treba zaključiti da inkluzivni, demokratski, nediskriminirajući razvoj društva ne može biti igra arbitrernog ili nasumičnog izbora ko će uživati sva puna ljudska prava, a ko neće. LGBTI deca su naša deca koja zavređuju svu pažnju, zaštitu i dostojanstvo koja je garantovana i njihovim vršnjacima većinske seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Poštovanjem njihove različitosti, poštujemo i sebe.
Termin “dugine porodice” obuhvata sve one porodica čiji najmanje jedan član, najčešće dete, pripada LGBTI populaciji. U „dugine porodice“ takođe spadaju istopolni partneri kao roditelji zajedničke dece, ili sopstvene dece iz prethodnih veza, ali i porodice u kojima postoje i drugi srodnici, npr. tetke, ujaci, dede i bake LGBTI pripadnosti.
Ovaj tekst je rezultat saradnje banjalučkog udruženja Centra modernih znanja i fondacije Friedrich Ebert.
Autor: prof. dr Zorica Mršević
