Skoro tri decenije poslije rata u BiH je i dalje aktuelna tema. Dok se sve zemlje bore da nastave dalje i prošlost ostave tamo gdje joj je mjesto, kod nas se prošlost uporno stavlja u prvi plan.
Ali, nije do ljudi. Nametnutno nam je, kao što nam je nametnut bio i rat i sve ovo poslije njega. Ni mržnja nije naša, već nam je odnekud poslata.
Ja neću da mrzim Hrvate, ni Bošnjake, niti mi je jasno zašto bi oni mrzili mene. Neću da mrzim nikoga, iako mi se to stalno nameće, iako nas političati kao iglom pune mržnjom i tjeraju da živimo u prošlosti. Neka nam razum bude vakcina protiv virusa mržnje. Pa, zar nije svima dosta rata i nesreće?
Ko želi da živi u prošlosti? Ima li iko većeg bola i razloga za mržnju od majke koja je izgubila sina? Nema, ali ni ona ne mrzi, ni ona ne želi rat, ne želi da izgubi i drugoga.
Narod se odavno pomirio sa sudbinom; siromaštvo i nepravda su nas ujedinili, ali narodu koji nema ništa najlakše je prodati lažni patriotizam.
Kad smo kod toga, mislim da sam veći patriota nego vi što urlate po mitinzima i, krijući se iza tastature, pišete kako ćete klati jedni druge.
Na kraju, pokušajte naći uvredljiv nacionalistički komentar bez pravopisnih grešaka. Nema ga. Komentarišu i mrze neobrazovani ljudi, kojima je najlakše prodati lažni patriotizam, ljudi koji dozvoljavaju da im „režiseri mržnje“ i dalje pune glave.
Sigurna sam da neki Josip, Marko i Haris, koji psuju majku jedan drugom u BiH, u Njemačkoj zajedno dočekuju nove godine. Znači, nije do Josipa, Marka i Harisa; do atmosfere je.
Naravno da prošlost ne smije biti zaboravljena, ali ipak, jedina gora stvar od zaboravljanja prošlosti jeste da i dalje živimo u njoj.
/Tanja Vukomanović/srpskainfo/
