Nisam zvezdaš. Ni nacionalista. Nisam se nikada ložio na reprezentativni fudbal.
Nisam nikada navijao ni za jedan italijanski klub, Inter ili Lacio, jesam za Sampdoriju, kada sam dobio njegov dres kao osmogodišnjak. Ni po čemu nije bilo razloga da se toliko povezujem sa njim. Ali, reklamu “Sinisa, pils lajt, stvarno najbolje”, mogao sam da gledam do iznemoglosti. Gol Iranu? 1000 puta na “repeat”. Na maloj maturi ofarbao sam se u plavo zbog njega. Podignuta kragna? Moj zaštitni znak od petog do osmog razreda. Intervju u kom ga pitaju o Vukovaru i provociraju pitanjima da li je ovaj ili onaj, a on odgovara “šta me to pitaš pi**a ti materina”, i danas mi natera suze na oči.
Sećam se i jednog intervjua, verovatno jedinog koga se sećam do detalja, kada je On govorio o svojim ispadima sa Igorom Štimcem, Patrikom Vijerom, Mutuom, Jensom Jeremisom, Slovencem Udovičem što je napao Alberta Nađa, i o svom vanbračnom detetu, e pa, Njegove odgovore prenosim vam u celosti, jer oni najbolje opisuju kakav je Siniša:
“Sa Igorom Štimcem sam igrao u mlađim selekcijama, družili smo se. Onda mi je na finalu kupa u Beogradu rekao: “Dabogda ti pobili sve u Borovu”. Posle smo se sreli na prijateljskom meču Sampdorija – Derbi kaunti. Vidim oborio pogled, ja ga štipam, vređam, on ćuti k’o pi*ka”.
“Mutu je imao problema sa drogom, sukobljavam se samo sa problematičnima”
“Vijeru i crnci zovu crnim go**etom, a mene nazvali rasistom”
“Kao mali gledao sam mnogo partizanske filmove, a Jeremis me je u tom trenutku podsetio na nacistu, samo mu je nedostajao onaj SS šlem i bilo je jače od mene”
“Udovič je Nađu opsovao mater srpsku, a Nađ je Mađar i to već nisam mogao da tolerišem”
“Da ga nisam priznao, kako bi mogao da nosi prezime Mihajlović? Izdržavao sam ga od prvog dana i izdržavaću ga uvek. Nisam ja pička. Ako je moj sin, to je moj sin. To dete nije rođeno iz ljubavi, ali nisam ni prvi ni poslednji koji je napravio tu glupost”.
Sećam se i onog Njegovog gostovanja u emisiji “Balkanskom ulicom”, kada je rekao “pesma Ne klepeći nanulama bila je omiljena pesma mog ćaleta, i gde god da je čujem, ja odmah mogu da zaplačem. Evo sada da ovde počnu da je sviraju, ja bih zaplakao”.
Da, Siniša Mihajlović je bio moj prvi idol. Fudbal sam počeo da treniram, gledam, pišem, živim, pored Barse, i – zbog njega. Ta ljubav je postala toliko opsesivna da sam u jednom trenutku svog života pomislio da sam genijalac kada sam odlučio da studiram novinarstvo, da živim od toga što ću da pišem i da ga gledam svakodnevno, sa jasnim izgovorom “moram, to mi je posao”.
Ipak, kada sam bio mali, osim ljubavi prema Barseloni, moj posao je bio da znam sve o Siniši Mihajloviću. Kada sam dobio njegov dres reprezentacije, pomislio sam da je to najveća nagrada koju ću u životu dobiti. Danas, mislim da je najveća nagrada koju Miha zaslužuje, da i nju pobedi, je**m li joj sve.
Današnja vest dana je da se Siniša, privremeno, jer naravno da će se vratiti, povlači iz fudbala. Opaka neimenovana bolest? Pomislih, našla si koga da napadneš, sad ćeš osetiti ti snagu te levice, njega si našla, e pa, zaje*ala si se, i to žestoko.
Nikada nisam imao priliku da ga intervjuišem, ali pitanja za njega uvek su spremna. Sada ne bih voleo da mu postavim nijedno od njih, ali voleo bih da mogu da ga zagrlim i da mu dam onaj dobro poznati “očinski” savet “je*bi joj nanu naninu”. Lupaj po njoj levicom, kao po onoj kapiji u svom Borovu, pljuni joj u usta kao Jeremisu, zategni je kao u Klinsmanova rebra. Pokaži onu tvoju ludu narav, tvrdoglavost, upornost da joj nikada više ne padne na pamet da napadne bilo koga. Pokaži joj ko je naš Siniša.
A kada se vratiš i kada ti Novi Sad bude usput, da se slučajno sretnemo u kafani i zajedno zapevamo i zaplačemo uz “Ne klepeći nanulama”. Što bi rekao brat Opsajd “tek je pola veka iza tebe, ovo neka bude samo poluvreme, a u drugom izlaziš na teren, sa tvojom šmekerski podignutom kragnom, još jači i odlučniji da je pobeda samo tvoja”.
/Milovan Longinov/admiralbetsport.rs/
