U subotu 9. februara 2019. godine navršava se godina otkako je preminuo srpski glumac Nebojša Glogovac. O tome kakav je glumac bio može danima pričati svaki čovjek koji je pratio njegova djela i ostvarenja, a kakav je zaista bio čovjek znaju oni koji su se družili sa njim. Prvi, glumac Vojin Ćetković, Nebojšin kolega, prijatelj i kum.
Ćetković se u svom dnevniku prisjetio dijelova razgovora koje je vodio sa Glogovcem.
27.6.1990, 9.15
Fakultet dramskih umetnosti, uži izbor, čas baleta… U crnoj majici sa moje desne strane momak crnačke “mikrofon” frizure kaže: “Da li si nekada bio sa balerinom? Kad rade špagu svašta mi pada na pamet.”
23.11.1990, 7.00
Spavao je kod mene u sobi kao ilegalac, budi se širom otvorenih očiju, nasmejan od uva do uva, peva Džejmsa Brauna. Napolju pada hladna kiša, ja sam mamuran. Takva buđenja su trajala narednih 27 godina kad god bismo prespavali pod istim krovom. (Da se razumemo, menjao je izvođače pesama).
28.9.1994, 10.00
Salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta, utrčava, u ruci mu ključ, kaže: “Tvoj ortak igra glavnu ulogu i dobili smo garderobu.” (U toj su garderobi nastala mnoga kapitalna dela, ne samo iz oblasti pozorišta i umetnosti…)
24.6.1996, 23.50
“Bio sam sa balerinom, nisam uspeo da napravim špagu. Ali, znaš li šta sam uradio… i baš sam te se setio kad si me onomad pitao…”
Kažeš: “Pa to je bio veličanstven trenutak, čim si se mene setio”.
28.1.1999.
Rodio mu se Gavrilo, bolnica GAK, 23 i valjda 45. Vrištimo ispod prozora, izlazi medicinska sestra:
– Ko ste vi?
– Ja sam otac, kaže.
– Ja sam kum, kažem…
– Otac napred, kume, marš napolje!
Tad su mu pokazali neku ženu i neko dete.
Kaže: “Ovo je možda, moje dete, a ovo sigurno nije moja žena”…
Krstili smo Gavrila iste godine.
7.7.1998, 23.40
Pitam: “Kume, sutra snimam, nemam pojma, objasni mi šta je kamera?”
Kaže: “Ti i i ja pričamo o nečemu jako važnom, a tamo, sa strane, posmatra me devojka u koju sam zaljubljen još od srednje… Ja pričam sa tobom iskreno, zanima me to što kažeš, ali njoj šaljem najlepši deo svog profila – to je kamera.”
Pitali su me neki mladi glumci, ko što sam i ja tebe, i isto sam im odgovorio i… nekima sam prećutao da si mi to to rekao…
Kažeš: “Nisam čak ni siguran da sam ja to smislio, ali kao što vidiš, radi…”
21.11.2002, 08.30
Bili smo u lovu na fazane (ne pitaj kako)… Šipčimo po snegu tri sata.
Kažeš: “Vidi kume kolki zec!”
Kažem:”Većeg nisam video, al je ovo prilično – srndać.”
“Nemoj nikome da kažeš”, ti kažeš…
“Važi” … Proganjali su ga fazani narednih noći…
23.11.2013, 22.35
Kažem: “Usamljen sam kume mnogo…”
Kažeš: “Konačno… Znaš li koliko sam ja već usamljen na vrhu.”
Upišasmo se od smeha.
30.1.2015, 07.05
Gledam svoju decu kako se bude, širom otvorenih očiju, nešto pevaju…
Napolju je zaleđeno, deca pevaju…
“Znam još jednog koji tako peva”, kažem.
27.5.2017, 14.30
Bašta “Manježa”.
Kaže: “Odbio sam film i seriju da bih igrao Hamleta. To nije dilema, to sam odlučio, ali ne znam da li ja to mogu da odigram?”.
Kažem: “Pa, malo treniraj, smanji pušenje, probaj da spavaš i uzimaj što više tečnosti.”.
“Ne zajebavaj, ozbiljno te pitam”, kaže…
“Pa ti si odlučio, ti si Hamlet”, kažem.
25.12.2017, 22.30
Zadimljeni kafe “Krojač”.
Kaže: “Bole me pluća.”
Kažem: “Idemo u Urgentni, da ih snimimo.”
Kaže:”Ne mogu sad, idemo posle Nove godine.”
“Obećavaš?”, kažem…
7.1.2018, 12.15
“Nije dobro, kume.”
Kažem: “Kako?”
“Imam rak”…
25.6.2018, 20.05
Jugoslovensko dramsko, garderoba 109… Krećem na scenu crn kao Otelo, kažem:”Vidimo se, kume”.
7.11.2018. 21.19
“Kume, imam generalnu u 10… pojma nemam… šta da radim?”
Kažeš: “Rekao sam ti da ćeš biti sam.”
Kažem: “Ha, hvala ti”… Vidimo se, Kume.
IZVOR: Iz Monografije “Nebojša Glogovac, pripadajući deo nagrade Dobričin prsten”, autorka Tatjana Nježić
/telegraf/
