Stala sam jutros ispred ogledala i pogledala se u oči. I nekako sam mogla da vidim svoju tugu.
Potpuno nepravedno svu sam tugu pripisala tebi. Iako ti jesi ona najveća. Iako ti jesi ona rana koju svako malo sama čačkam. Nikada nisam preboljela što te nema. Možda zato što sam toliko toga morala sama.
Ne mogu da tvrdim, ali nekako sam ubjeđena da ne bih morala da si bio tu.
Neko bi došao po mene u školu kad je padala kiša.
Neko bi me odvezao u grad ili na matursko veče.
Na autobusku stanicu da ne nosim teške torbe dok sam studirala.
Neko bi me možda naučio kako se vozi.
Neko bi mi rekao: nemoj, nije dobro.
Nekoga bih se možda i plašila. Neko bi mi bio autoritet.
Neko bi mi možda pokazao zadaću iz matematike.
Neko bi se možda ponosio mojim tekstovima. Diplomama.
Neko bi došao da pogleda stan prije nego što ga kupim.
Neko bi mi pomogao da se preselim.
Neko bi mi sklopio policu.
Neko bi mi ispričao anegdotu iz studentskih dana.
Neko bi otišao sa mnom na basket.
Sa nekim bih igrala šah.
Sa nekim bih pričala o knjigama koje čitam.
Nekome bih od prve plate kupila poklon.
Neko bi mi rekao da ne izgaram toliko na poslu.
Neko bi rekao: „Ne brini, ja sam tu i stojim zauvijek iza tebe“.
Neko bi stajao ispred mene. Pored mene.
Nekome bih ja bila najvažnija na svijetu. Ja se sjećam da sam to bila. Kada si ostavljao svoju najdražu utakmicu da me uspavaš. Ili kada bih te zvala da mi ispereš kosu jer ti to radiš nježnije od mame. Kada si umoran dolazio sa posla i jeo jela koja sam u maloj šerpici spremila šestogodišnja ja tebi. Ostavljao sve i vodio me na kupanje na Sani.
Ja se ne sjećam da si ikad vikao na mene.
Ja te se sjećam kao nekog zauvijek mog. Kao stuba. Kao neustrašivog štita pred kojim bi kapitulirali svi moji strahovi.
Da si tu kupila bih ti možda džemper umjesto ruža koje stavim u plastičnu vaznu.
Da si tu ja bih bila hrabrija.
Nisu ovi što su ostali mogli da te zamjene. Oni su imali neki svoj spisak stvari koje bi bile drugačije da si ostao tu. Oni su imali svoje demone i strahove.
Da si tu ne bi dozvolio da se brat svađa sa mnom. Možda bi i mene prijekorno pogledao kad vičem na njega.
Da si tu bakine oči ne bi izgledale kao bekrajni bunar tuge.
Da si tu ja ne bih napravila toliko grešaka.
Da si tu ja ne bih imala toliko strahova.
Da si tu ja kukavički ne bih mogla svaku tugu da pripišem tebi.
Da si tu ja bih sigurno bila drugačija.
Da si, a nisi…
