Kad si se rodila, bio sam izbezumljen. Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život…
Kad si se rodila, bio sam izbezumljen.
Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!
Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bombone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.
Još uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.
Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.
Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.
Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, jebi se kretenu, mogu, znam.
Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.
Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.
Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!
Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!
Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.
Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.
Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.
I zagrli majku nekad!
/Tijana Banović/Lola magazin/
