Imali smo običaj da posle tih naših “seansi” i susreta odemo u “Gradski podrum”, gde je pevao Toma Zdravković, u besprekornom belom odelu sa crnom košuljom i lakovanim šimi-cipelama. To moje društvo je bilo vrlo veselo i veoma lepo je reagovalo na njegovu pesmu, tako da je on ponekad nama prilazio i mi smo se tako i upoznali. Bio je neverovatan pevač, koji nas je u srce dirao. Prošlo je mnogo godina od tada i desi se da Ivan Bekjarev i ja dobijemo poziv da sa našom predstavom “Zvrčak” gostujemo u Aleksincu na svečanosti povodom otvaranja Doma kulture. Toma je, takođe, učestvovao u tom programu. Tu smo se ponovo videli posle mnogo vremena.
Odigrali smo Ivan i ja predstavu i onda nas je Toma zamolio da se sa nama kolima vrati u Beograd, ali da pre toga svratimo na večeru kod njegove rođene sestre, koja je živela u Aleksincu. Odemo mi kod nje, ona nas je ponudila nekom zaista divnom večerom, ali ono što je meni bilo fascinantno je to da Toma tom prilikom nije popio ni kap alkohola. Ni dan-danas ne znam zašto, ali ni kap nije popio! Negde oko jedanaest, pola dvanaest, seli smo u auto i krenuli ka Beogradu. Vozio je Ivan, koji inače ne pije, što se za Tomu i mene ne bi moglo reći. Nije bilo nijedne kafane, nijedne benzinske pumpe na auto-putu gde mi nismo svratili.
Nijednu nismo preskočili. A tamo, samo šoferi i noćne dame. Onda je u tim kafanama Toma pevao, a ja sam govorio ljubavnu poeziju. To je bilo prosto neverovatno. Tada me je Toma nazvao babarogom, jer je inače imao običaj da ljude koji nešto umeju i znaju, časti takvom “titulom”: “Uf, pa ti si babaroga. Vidi kako tebe ove šoferčine i noćne frajle slušaju.”
Onda je u jednom trenutku kasno noću, bog zna koliko je sati bilo, u nekoj pustoši između dve benzinske stanice, Toma iznenada zamolio Ivana: “Brate, molim te, stani! Stani, stani!” Ivan je stao pored puta, Toma je izašao iz kola, a bila je neka mesečina koja se ne može opisati, neko toplo veče, neka atmosfera potpuno vanvremenska, i onda se on naslonio na auto i zapevao “Zajdi, zajdi, jasno sonce…” Ja u životu nikad nisam tako nešto čuo! To je bio prizor koji ne mogu da zaboravim, i evo i dan-danas ga nosim u sebi kao nešto najsjajnije što sam u svom životu doživeo. Taj naš put od Aleksinca do Beograda trajao je do sutradan u pet sati po podne. Možete li da zamislite, od pola dvanaest iz Aleksinca do do pet po podne u Beogradu! Kad smo stigli, u kafani “Pod lipom” smo popili piće i rastali se.”
