O Tijaninom zakonu, koji u prevodu znači doživotni zakon za ubice djece, pričali smo sa stručnjakom iz oblasti penalnog i postpenalnog tretmana osuđenika, profesorom na beogradskom Fkultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Goranom Jovanićem.
Komentarišući stanje u tretmanu osuđenika i krivičnim sankcijama, profesor Jovanić se prvobitno osvrnuo na samu sankciju koja bez obzira na jačinu i trajanje ne dovodi do toga da se neki zločini više ne dešavaju.
“Svaki, pa i ovaj zakon ima svoju normativnu i aplikativnu stranu. S obzirom na dosadašnju praksu sudske primene zakona i na presude, koje su se većinom kretale bliže minimumu (kroz institut ublažavanja kazne i ispod minimuma), a retko ka maksimumu predviđene kazne, ostaje da vidimo od iduće godine kako će sudovi reagovati u konkretnim slučajevima naročito sada, kada su za neka od najtežih dela predviđeni rasponi od pet godina zatvora do kazne doživotnog zatvora… Bilo bi idealno očekivati da zbog ovog zakona više neće biti zlostavljane i ubijene dece. Realnost svakodnevno pokazuje da nisu nestali mnogi, jednako teški, ako ne i gori zločini, zaprećeni i smrtnim i doživotnim kaznama”.
Jovanić dodaje i to da bez obzira koliko da traje kazna osuđenom, neće se ništa promijeniti ukoliko on samo izdržava tu kaznu, bez da se nešto radi s njim. I u slučaju primjera male Tijane, ali i u svim ostalim slučajeva treba napraviti sistem u kome se zatvorenici neće samo bildati u teretani.
“Ako se kazna zatvora shvata i primenjuje kao odmazda, segregacija za ceo život, onda se ni ne očekuje preduzimanje tretmanskih aktivnosti radi promene osuđenog. Zatvoriš, baciš ključ i to je to. No, valja imati na umu da je kod 15 krivičnih dela sa doživotnom kaznom zatvora ostavljena mogućnost uslovnog otpusta nakon 27 godina od početka njenog izvršenja. Ukoliko ništa nije tretmanski preduzeto za sve to vreme, nije sproveden nikakav program otklanjanja uzroka agresivnog ili patološkog ponašanja, šta možete očekivati nakon tolikog perioda zatvorenosti. Sistemi stroge discipline, nadzora, kontrole i izolacije nigde i nikad nisu doneli boljitak, već psihopatologiju, autoagresivnost, nasilje, sve sem promene na bolje. To svakako nije cilj kazne, niti olakšava reintegraciju po izlasku na slobodu. Pa i danas, u zemlji masovnog zatvaranja, smrtne kazne i supermaksimalno obezbeđenih zatvora, u SAD, oko 97% osuđenih se vraća na slobodu. Kampanja zatvaranja ne jenjava. Oko 1% njihovog stanovništva je u zatvoru i dodatno oko 2% pod alternativnim kaznama i nadzorom na slobodi. To je oko 7,5 miliona ljudi od 250 miliona stanovnika. Stope recidivizma su i kod nas i kod njih visoke. Mnoštvo faktora utiče na javljanje i održavanje kriminaliteta. Nerealno je očekivati da ćemo izmenama samo jednog faktora – zakonskog zastrašivanja, promeniti nešto suštinski. Promene u društvu moraju realno voditi boljem životu. U suprotnom, neko ga potraži odlaskom u zemlje blagostanja, a neko vršenjem krivičnih dela. Pretnje strožim kaznama teško da mogu doprineti boljem životu”.
Na naše pitanje o penalnim i postpenalnim tretmanima u Srbiji i Republici Srpskoj, a koja su se donosila na funkcionisanje ovih tretmana uopšte profesor Jovanić kaže sljedeće:
“Ukoliko dnevne i periodične zatvorske rutine zovete tretmanom, one održavaju red i disciplinu, sprečavaju bekstvo osuđenih i to relativno dobro funkcioniše. Ukoliko pod penalnim tretmanom podrazumevate kontinuirani sistem planskih aktivnosti usmeren na ublažavanje ili otklanjanje osnovnog problema koji je izazvao ili podstakao kriminalni akt, bilo da je reč o detoksikaciji, kontroli besa, eliminaciji agresivnog ponašanja, zavisnosti od kockanja, seksualnim devijacijama, manjku stručnog znanja, radnog iskustva, ponekad ni osnovne pismenosti, onda se spisak mogućnosti za promene u penalnom sistemu znatno proširuje. Sem radnog angažovanja osuđenih u skladu s mogućnostima zatvora, retko prisutnog profesionalnog osposobljavanja i sporadičnog rada na detoksikaciji, ne možemo ni govoriti o kvalitetu ostalih tretmanskih programa iz prostog razloga što ne postoje u redovnoj primeni. Postupak utvrđivanja rizika, potreba za tretmanom i kapaciteta za promenom je poboljšan, tokom perioda opservacije po dolasku u zatvor, upoznajemo osuđenog i šta bi trebalo učiniti u daljem toku kazne. Najčešće se na tome sve i završi. Vreme boravka u zatvoru se ne koristi u pravcu promene onih stanja i problema na koji bismo mogli uticati. Očigledno se zadovoljavamo oskudnim mogućnostima kazne i izolacije od građanstva na duži ili češće kraći period. Potom se ti isti ljudi vraćaju u društvo, a očekujemo da budu bolji. Ne znam na osnovu čega se to očekuje”.
Kada sumiramo kompletan zatvorski sistem, profesor Jovanić zaključuje da je ipak teško zadvoljiti oštećene i promijeniti one koje smo osudili.
“Nije lako pomiriti nastojanja za pravednošću kazne, zadovoljenje osvete kroz pravdu i promenu počinioca kako ne bi vršili nova krivična dela. Usput, zatvor treba da čuva nas od njih i njih od njih i njih od nas. Zatvor kao institucija teško može da pomiri sve te istovremeno postojeće zahteve. Ujedno enormno košta društvenu zajednicu koja ga finansira. Daglas Herd jednom reče da je zatvor veoma skup način da od zlih ljudi napravimo još gore. Ima i tu istine. Deo odgovornosti je i na toj zajednici koja ga ne želi nazad, pa i ako bi bivši osuđeni želeo da krene dobrim putem, teško se pruža ruka podrške. Zapošljavanje još teže, eventualno na niskoplaćenim i manje vrednovanim poslovima koje ostali ne žele. Najčešće sezonskog karaktera. A računi stižu cele godine. Čeka nas dug put do promene svesti da su i osuđeni ljudi, da imaju prava kao i mi, naročito nakon kazne, a nemaju kuda sem da žive među nama i sa nama. Moramo svakako olakšati i njima da bi olakšali nama. Ovako, jedni drugima otežavamo, a to dobra ne donosi nikom”.
